Kolumne

Zbog čega Srbi moraju biti najbolji Crnogorci i Bosanci?

Autor: Vuk Bačanović/žurnal.me

Kada je riječ o odnosu prema Srbiji, Srbi koji danas žive u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj stoje kao čovjek zaglavljen na uskom prelazu nad nabujalom rijekom: sa obje strane voda huji, a sa obale se dovikuju oni koji tvrde da baš oni znaju gdje mu je prava kuća i ko mu je kriv što se uopšte našao tu gdje jeste. S jedne strane nalazi se gotovo opšteprihvaćeni stav bošnjačkih, hrvatskih i neocrnogorskih radikalnih nacionalista da sa Srbijom ne smiju imati nikakve veze, da sve svoje poslove moraju rješavati u „matičnim prijestolnicama“, a da, ako im je Srbija baš toliko draga kao „rezervna domovina“, slobodno u nju mogu otići — pod uslovom da sa sobom ponesu samo onoliko zemlje koliko im ostane na opancima ili traktorskim gumama, da se ne bi, ne daj Bože, narušila čistoća državnog asfalta.

S druge strane stoji teza radikalnih srpskih političara iz Srbije, ali i onih koji predstavljaju Srbe u Crnoj Gori i BiH da je Srbija, i samo Srbija, matična država svih Srba — kao da su u pitanju nestašna djeca iz obdaništa koja su se, greškom vaspitačice, zaigrala predaleko od dvorišta, pa ih sada treba sabrati pod jednu šljivu i jedan katastar. Naizgled suprotstavljeni, ovi stavovi su u suštini savršeno usklađeni, kao dvije ruke istog tijela koje vas jednom gura napolje, a drugom vuče unutra, ali uvijek s istom porukom: nisi ti ovdje svoj.

I jedni i drugi Srbe van Srbije „kao“ ne vide kao autohtonu populaciju čije su tradicije utkane u same temelje državnosti i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, već kao neku istorijskom greškom zalutalu dijasporu, koja se slučajno zatekla na pogrešnom mjestu. Upravo tu se, kao u starom fiociranom dosijeu, uklapaju rasističke teze potekle iz hrvatskih pravaških krugova XIX vijeka, kasnije dotjerane i lakirane u neokalajevštinu i dukljanštinu: da su Srbi van Srbije strano tijelo, bolest na tkivu „tisućetne državnosti“ susjedne nacije. Pa im se, iz brige za njihovo zdravlje, savjetuje tišina, poslušnost i spremnost da marljivo izvršavaju svaki segment asimilacione terapije — bilo kao pravoslavni Hrvati, Bosanci, nacionalni Crnogorci ili nešto četvrto, po potrebi i dnevnoj političkoj prognozi. Tako, u toj gorkoj ironiji istorije, Srbin van Srbije postaje kao gost koji je istovremeno i suvišan i neophodan: svi bi da ga smjeste negdje van kuće, ali niko – a pomalo i on sam – da prizna da je oduvijek bio kod kuće.

Uz sve to, valja jasno i glasno reći – istim ovim jezikom i bez istorijske šminke i pokušaja dodvoravanja bilo kome – da je srpska država na prostorima današnje Crne Gore i velikih dijelova Bosne i Hercegovine postojala daleko prije nego na većini teritorija današnje Republike Srbije. Ta činjenica, neprijatna kao pukotina u temelju lažnih i štetnih narativa koja se ne da prekriti ni najdebljim slojem maltera, priču o Srbiji kao ekskluzivnoj „matici“ čini ne samo netačnom nego i duboko štetnom. Jer takvo shvatanje ne briše samo složenu istorijsku stvarnost, nego postepeno proizvodi i jednu opasnu, očajničku svijest da se sa pravaško-kalajevskim i pravaško-dukljanskim teorijama moramo pomiriti kao sa sudbinom: da ili strpljivo čekamo pripajanje Srbiji koje se nikada neće dogoditi, ili da se psihološki pripremamo za dobrovoljni ili prisilni egzodus koji bi, za razliku od prvog, sasvim lako mogao dogoditi – ili, u najboljem slučaju, da preživljavamo na nekom komadiću teritorije koji nam od istorijskih otadžbina preostane, a koji će nam, uz obezbijeđene troškove sahrane i nadgrobnog spomenika, „pokloniti“ okupator i njegovi domaći saradnici u vidu aktuelnih srpskih lidera.

Često čujem argument da Srbi van Srbije, s obzirom na intenzitet asimilacionih politika, bez Srbije kao matične države ne bi preživjeli. Taj argument je samo djelimično tačan. Ne zato što treba glumiti hladnog arhivistu pred živom politikom, nego zato što se ovakve stvari ne mogu promišljati po modelu „šta bi bilo kad bi bilo“: Srbija, hvala Karađorđu i ustanicima, postoji – i ne postoji kao misaoni eksperiment već kao država, doduše zarobljena kolonijalnim statusom baš kao i Bosna i Hercegovina i Crna Gora i u čemu je ključ razumijevanja svih njenih katastrofalnih politika, koje su komplementarne sa prekodrinskim antisrpskim sentimentom.

Upravo zbog toga, pravo pitanje nije da li nam Srbija „treba“, nego da li nam Srbija- promovišući agendu sebe kao ekskluzivne matice (a da ne govorimo o unaprijed propalom projektu „Srpskog sveta“, koji je više ličio na reklamni slogan nego na stvarnu politiku) — onim što daje, i načinom na koji to uslovljava, pomaže ili odmaže. Jer pomoć koja traži da prvo potpišeš tuđu interpretaciju statusa u sopstvenoj kući zna biti kao kišobran koji ti daju tek kad pristaneš da je prolom oblaka sa grmljavinom i gradom tvoja krivica. Da li takvim pristupom Srbija radi za Srbe van Srbije — ili, u praksi, radi za njihove protivnike, jer im isporučuje najbolji mogući dokaz da su Srbi u Crnoj Gori i BiH samo „ispostava“, „dijaspora“, privremeni stanari istorije „izmišljeni“ u 19. vijeku?

Zamislimo, dakle, drugačiji i logičan pristup Srbije: ne da gura istorijski netačnu priču o sebi kao jedinoj „kolijevci srpstva“, nego da sistematski podrži one narative koji Srbima i u BiH i u Crnoj Gori objašnjavaju — mirno, uporno i bez histerije — da su to njihove istorijske otadžbine; prostori na kojima je državotvorna tradicija srpskog imena i srpske političke stvarnosti postojala tako rano i tako duboko da bez nje mnoge kasnije „državnosti“ ne bi bile moguće. Ali istovremeno: da Srbija uvažava da u tim državama sa Srbima žive sasvim ravnopravna ljudska bića, a nisu Srbi i koja te države doživljavaju drugačije i imaju pravo na svoj doživljaj – i da se baš zato mora govoriti jezikom građanske zrelosti, a ne plemenske komande.

To bi, za razliku od postojeće, bila politika koja pomaže da se ostane tamo gdje se jeste – ne kao gost koji mora biti tih, nečujan i isprepadan da ne remeti mir komšije koji je umislio da je jedini domaćin, nego kao domaći čovjek koji je dovoljno pristojan da zna da kuća ima više ukućana, ali i dovoljno svjestan da mu niko ne može i nema pravo zatrijeti prag na kojem je rođen. I više od toga: to bi bila politika koja bi samim svojim postojanjem, mirnoćom i mudrim pristupom, postepeno dovodila do preispitivanja antisrpskih narativa – ne bez polemike, jer je ona nužna i zdrava, nego bez urlikanja parola tipa „ovo je Srbija“ ili paničnog „bježmo u Srbiju“, koje samo hrane upravo one konstrukcije protiv kojih se navodno bore. U takvoj atmosferi, antisrpski narativi bi, vremenom, morali da se urušavaju sami od sebe, jer bi postajalo sve teže tvrditi da je neko „strano tijelo“ ako u svemu što jeste i što radi predstavlja živi, vidljivi i odgovorni dio zajednice.

Jedan jasan i poučan primjer takvog pristupa bio bi uporno i strpljivo objašnjavati koliko je Prvi srpski ustanak, koji Srbija danas obilježava kao Dan državnosti, bio revolucionaran ne samo u nacionalnom nego i u duboko civilizacijskom smislu — kao radikalan obračun sa feudalnim poretkom i logikom nasljedne potčinjenosti. Bez tog istorijskog presedana, bez pobune koja je u temelje političke stvarnosti ovog prostora upisala ideje egalitarnosti i otpora eksploataciji čovjeka po čovjeku, čak bi i kasnije državnosti jugoslovenskih republika Crne Gore i Bosne i Hercegovine – koje se danas rado pozivaju upravo na te vrijednosti – bile krajnje upitne, ako ne i nezamislive.

Bila bi to, ujedno, i tiha ali snažna politička lekcija – i nama samima i drugima – da se u podnebljima identitetske prošaranosti, ukrštenih tradicija i različitih, ali srodnih čitanja istorije, stvari nikada ne smiju prelamati preko koljena. Jer u takvim prostorima nagle odluke obično ne donose rješenja, nego trajne i katastrofalne lomove sa nesagledivim posljedicama. Mi, htjeli to ili ne, nemamo bližih jedni od drugih, i upravo to je činjenica koju moramo imati pred očima u nastajućem, turbulentnom multipolarnom svijetu, prepunom beskrupuloznih lešinara koji strpljivo čekaju da neko drugi obavi prljavi posao samorazaranja.

Drugim riječima, Srbi moraju biti najbolji Crnogorci i najbolji Bosanci i Hercegovci upravo zato da bi porazili zločinačke priče o sebi kao uljezima na sopstvenoj zemlji. Tek u tom trenutku Srbija prestaje biti „inostranstvo“ ili jedina zamišljena matica, i postaje ono što istorijski već jeste: dio istog prostora koji se, bez kompleksa i bez isključivosti, može osjećati kao otadžbina na jednak i nedjeljiv način kao one u kojima živimo.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Slične teme:Crna gora istaknuto srbi vuk bačanović

Sledeće

Теле са двије главе у Зети!

Ne propustite

Čovjek koji je preporodio Zetu

Reklama

Klikni da ostaviš komentar

Kolumne

Boško Vukićević: Opštenarodno pomirenje nema alternativu

Autor: Boško Vukićević

Agresivna ponašanja, koja ispoljavaju poslanici DPS-a u posljednje vrijeme u Parlamentu Crne Gore, ne moraju biti viđena isključivo kao iskaz krajnjeg očaja i impotencije te organizacije, već i kao dio nečega što se smatra jedinim mogućim izborom iz ugla njenih glavešina.
Iz nepostojećeg koalicionog kapaciteta date partije proizilazi i njena svjesnost o nemogućnosti ponovnog dolaska na vlast regularnim metodama. Stoga, ona u kreiranju napetosti, haosa i podjela vidi jedini mogući ambijent za sopstveno političko preživljavanje. Osim toga, agresivni performansi u Skupštini poslužili su i kako bi nekadašnji šef autokratije izbjegao saslušanje pred Anketnim odborom.
Takvo neodgovorno ponašanje nekadašnje vladajuće partije neće biti dugo tolerisano od strane evropskih institucija, koje budno prate dešavanja u Crnoj Gori.

Na drugoj strani, u okviru aktuelne vladajuće većine, uz sve njene vrline i mane, dominira stav da se samo u politikama prevazilaženja podjela i opštenarodnog pomirenja nalazi šansa za privredni i svaki drugi prosperitet Crne Gore. Tako se i u svakom projektu vladajuće većine, koji se tiče prevazilaženja nekih diskriminatorskih politika iz prethodnog vremena diktature, nalaze kompromisna i pravedna rješenja, koja i služe svrsi opšteg pomirenja.

Nikom razumnom iz aktuelne vlasti ne pada na pamet da predloži neko rješenje koje će nekom drugom nešto ukinuti, ili napraviti mu kakvu nepravdu. Recimo, niko i ne pomišlja da – kada srpski jezik opet postane službeni – isti takav status oduzme crnogorskom. Slično tome, niko ne pomišlja da ustavno osporava aktuelnu državnu zastavu, kada crnogorska trobojka bude vraćena kao narodna. Na koncu, povratak Njegoševe kapele na Lovćen neće podrazmijevati bilo kakvo premještanje Mauzoleja, koji će opstati kao umjetničko djelo i simbol jednog vremena. Ima mjesta za sve.

Pronalaženje ovakvih kompromisa iziskivaće i odlučno distanciranje našeg društva od ekstremističkih pojava, s bilo koje strane one dolazile. Upravo je u takvim kompromisnim i pravednim politikama recept za dostizanje dugo očekivanog pomirenja i dugoročne stabilnosti u našoj lijepoj državi.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Kolumne

Boško Vukićević: Suštinsko jačanje vladajuće koalicije

Autor: Boško Vukićević

Privremeno napuštanje skupštinskih funkcija i odbora od strane DPS-a, kao i Lakovićev odlazak iz PES-a, vladajuću većinu čini brojčano, iako minimalno, slabijom u Parlamentu – ali joj u suštinskom smislu pruža priliku da unaprijedi koheziju i zajedništvo među njenim konstitutentima.

Takva prilika za suštinsko jačanje parlamentarne većine proizilazi iz stvarnih razloga napuštanja odbora od strane DPS-a. Oni ne leže u „kršenju demokratskih normi“ prilikom usvajanja posljednjih zakona u Skupštini (kako zvanično ističu funkcioneri opozicione partije, glumeći naivnost i nevinost), već u spoznaji DPS-a bi takvi zakoni mogli omogućiti temeljno „čišćenje“ bezbjednosnog sektora od korumpiranih i kriminogenih struktura. Tj. onih struktura koje su imale presudnu ulogu u višedecenijskoj zločinačkoj diktaturi prethodnog režima.

Imajući te stvari u vidu, za neprincipijelni bojkot skupštinskih odbora neće imati razumijevanja ni evropske adrese, koje će DPS neizostavno primorati da razmisle o efektima očajničkog poteza. Zato sam i napisao da će takav bojkot biti privremen, jer su evropske institucije tradicionalno najučinkovitija batina za česte „nestalučke“ ostatke oborene kleptokratije.

Istovremeno, napuštanje PES-a od strane „spavača“ Lakovića mora voditi jačanju vladajuće koalicije. Cjelokupnoj crnogorskoj javnosti je bilo jasno da je on više zastupao interese opozicije u okviru vlasti, nego što je vodio računa o programu sopstvene, nekadašnje stranke. Oslobađanje od takve vrste „remetilačkih faktora“ može značajno doprinijeti relaksaciji odnosa između koalicionih činilaca parlamentarne većine.

Takva opuštenija atmosfera favorizuje pronalaženje dogovora i oko onih pitanja koja i dalje opterećuju naše društvo, a čije bi pravedno rješavanje stvorilo uslove za opštenarodno pomirenje u zemlji i za njen progres.Neka od tih pitanja, koja se prvenstveno moraju rješavati u okviru vladajuće većine u duhu kompromisa, jesu institut dvojnog državljanstva, povratak srpskog jezika kao službenog, crnogorske trobojke kao narodne zastave, kao i svete Njegoševe kapele na Lovćenu.Od krucijalnog je značaja za vladajuću većinu da makar jedno od tih pitanja (recimo, povratak trobojke) bude pravedno riješeno prije redovnih parlamentarnih izbora naredne godine. Time bi i ponovni uspjeh demokratskih i pomiriteljskih snaga na tim izborima bio zagarantovan.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Kolumne

Вук Бачановић: Ко се боји Принципа слободе?

Аутор: Вук Бачановић

Кад год у непроходној џунгли глупости исписаних о Сарајевском атентату и Младој Босни наиђем на ону већ одомаћену формулу да је Гаврило Принцип убио „трудну жену“, знам да сам пред избором који у суштини и није избор: или је ријеч о елементарном незнању, или о свјесној подвали, које – у оба случаја – долазе од људи одгојених на кућним наративима произашлим из ендехазијске штампе, жуте листове Сарајевског новог листа у које им је кукавни предак увијао јефтини дуван, након што је згулио посљедње остатке бакра са сефардског Кал Грандеа. Трећег нема. Јер о трудноћи Софије Хоенберг не постоји ниједан аутентичан документ, ниједан медицински извјештај, ниједна службена биљешка. Ништа.

Зашто текст о томе да је Градско вијеће Сарајева усвојило иницијативу за обнову споменика Францу Фердинанду и Софији Хотек–Хоенберг почињем управо освртом на тај непрестано и неспретно евоцирани фрагмент псеудоисторије? Не зато што се премишљам да ли је ова иницијатива изгласана зато што у Градском вијећу сједи гомила ћација — јер сам у то, признајем, прилично сигуран — нити зато што сумњам да је ријеч о дијелу нове, шире регионалне тенденције додворавања Њемачкој, са центром на Андрићевом венцу, о чему свједоче и све отворенија, ма колико се трудила да изгледају суптилно, удварања сарајевских интелектуалаца блиских Изетбеговићевој СДА на ту адресу.

Користим га да бих указао да против Принциповог слободарског чина и због чега је окупација боља од слободе није могуће ратовати било како осим емотивном уцјеном у виду „убиства“ измишљеног нерођеног дјетета – које и да се догодило би прије свега поставило питање одговорности оних који су у политички усијаној покрајини, под војном управом, организовали свечане параде и јавне наступе. Нерођено дијете се не штити позирањем на демонстрацији империјалне силе у окупираној земљи препуној потенцијалних атентатора, што би требало бити јасно покретачу иницијативе, Семиру Ефендићу, предсједнику Странке за БиХ, поготово због чињенице да без Принциповог навјештаја слободе у виду атентата на окупаторског пријестлонасљедника, данас не би постојала никаква БиХ, па чак ни у облику дејтонског протектората, будући да је ЗАВНОБиХ насљеђе југословенске идеје, односно њеног развитка, а тиме и Младе Босне, а не аустроугарског кондоминијума и њеног насљеђа њемачке окупације у Другом свјетском рату и свију оних којима је такво стање пријало.

Они којима је барем магловито јасно да прича о „трудној жени“ не стоји, прибјегавају другој конструкцији. Кажу: Фердинанд и Софија заслужују споменик јер он симболизује Аустро-Угарску, а да није било окупације по одлуци Берлинског конгреса 1878, Босна и Херцеговина би, као исход устанка из 1875, припала Србији, што би за муслимане било кобно — избор између Анадолије и масовних гробница. Све је то, наравно, пажљиво упакована алузија на деведесете и режим Радована Караџића, с намјером да се читав Деветнаести вијек и антиколонијална борба уреди као увод у њено понижење и гажење крајем Двадесетог. У Црној Гори ће у томе предњачити Андреј Николаидис који је ситуацију у вријеме пред избијање Првог свјетског рата и данашњице успоредио са закључцима Вучићевог Свесрпског сабора из 2024. који само чека „свога“ Принципа. Драган Бурсаћ ће као миљеник сарајевског псеудоинтелектуалног миљеа завапити да је само Аустро-Угарска била брана „Србославији“, шта год то да значило.

Тај наратив, међутим, стоји на истој врсти историјске фантазије као и прича о Софијином нерођеном дјетету. Устанак од 4. јула 1875. није почео само прогласима „Србима у Турској“, него и позивом „Браћи Србима мухамеданскога закона“ на заједничку борбу против османске власти. Потписник тих прогласа био је војвода Мићо Љубибратић — први преводилац цјелокупног текста Курана на српски језик, што тај превод чини и првим интегралним преводом који се данас може сврстати у корпус босанске културне баштине. Управо је та околност допринијела да устанак у почетку наиђе на одзив и међу муслиманским становништвом Херцеговине.

Даљи развој догађаја, међутим, показује колико је прича о „спасилачкој“ Аустрији селективна. Пропагандом цариградске Порте устанак је представљен као напад на „дин и вјеру Мухамедову“, чиме су муслимани застрашени и одвучени од побуне. Истовремено, аустроугарска дипломатија и пропаганда успјеле су да пацификују већину римокатоличког становништва, да подрже Порту и да притиском на Србију ослабе помоћ устаницима. Тако је побуна, лишена шире подршке, сведена на српски устанак и постепено се претворила у братоубилачки рат у којем су, у приближно истој мјери, страдали и православни и муслимански сељаци. (О томе опширно: Bratislav Teinović, Nacionalno-politički razvoj Bosne i Hercegovine u posljednjem vijeku turske vladavine (1800–1878), PhD diss., University of Banja Luka, Faculty of Philosophy, 2019, 1037–1337.)

Стога, када се Аустрија представља као наводни „спасилац“, „цивилизатор“ или шта већ из глосаријума неадекватних појмова, ваља имати на уму да је она, још прије избијања устанка, систематски обликовала политичку ситуацију тако да њено будуће „спасавање“ постане нужност за тобоже „безнадежно“ завађене заједнице. Помоћ те врсте може се упоредити са услугом зеленаша који вам прво запали кућу, а онда великодушно понуди кредит за обнову – уз обавезу да му на капији подигнете споменик. А споменик таквој помоћи није ништа друго до уредно озидано обиљежје властитој финансијској, друштвеној, културолошкој и свакој другој врсти пропасти. Све је то било јасно бриљантној генерацији Гаврила Принципа, али и Мухамеда Мехмедбашића, Бехџета Мутевелића, Авде Сумбула и његових другова и управо су на такав колоплет ужаса управљања судбином властитог народа на империјалним сећијама и пуцали – дакле на све оно што данас живимо у БиХ.

Зато је данашње демонизовање Принципа и подизање споменика окупатору – па чак и лукави покушај да се његове стопе на плочнику изједначе са обновом кичастог монумента Фердинанду и Софији – више од пуке расправе о прошлости. То је отворено ратовање са слободарским сентиментом и властитим достојанством.

Историјске чињенице о њему подједнако су незгодне и за власт у Сарајеву и за ону у Бањалуци. За прве, зато што руше накарадну конструкцију по којој се српска политичка традиција мора нужно читати као права линија од 1875. до деведесетих. Принципов чин, његова поезија, његова интелектуална средина и идеал слободе показују да је Караџићев режим био ексцес – мрачна девијација и то гле чуда љотићевска и германофилна, а не норма српске историје. Та чињеница ремети пажљиво његовани наратив о континуитету зла.

За друге, у Бањалуци, проблем је другачији али једнако тежак. Јер знају да сваки покушај рехабилитације Караџића стоји у очигледној колизији са принципима у које је Принцип вјеровао. Он није сањао етнички хомогену територију ограђену бодљикавом жицом, него ослобођење од империјалне власти и политичко достојанство заједнице. Позивати се на Принципа, а истовремено релативизовати или романтизовати пројекат који је произвео масовне гробнице, значи празнити његово име од садржаја и сводити га на покриће непочинствима, на сличан начин на који власт у Сарајеву користи ЗАВНОБиХ.

Зато је и једнима и другима најлакше да га или сатанизују или инструментализују. Јер Принцип, са свом својом противрјечношћу и трагиком, подсјећа да је слобода историјски идеал, а не партијски реквизит. А споменик окупатору, подигнут уз истовремено морално убиство онога који је пуцао у име ослобођења, није знак зрелости него одрицања од властитог достојанства. Он је, у суштини, снисходљиво признање свих народа БиХ да је профитабилније прилагођавати се туђој верзији властите историје него издржати њену тежину.

П.С. Ваља, ипак, забиљежити и сљедеће: да је велики дио грађана Сарајева јавно протестовао против одлуке Градског вијећа, те да је начелник Општине Центар Срђан Мандић јавно изјавио да се срами представника своје Наше странке који су у Вијећу гласали за ову иницијативу. Након тога, начелник Општине Стари Град Ирфан Ченгић (СДП) поручио је да се споменик Фердинанду и Софији неће градити. Та чињеница, сама по себи, говори да одлука није дочекана као готов друштвени консензус, него као спорна и проблематична политичка порука. Ако ништа друго, показује да упркос дугогодишњем притиску колонијалних наратива и континуираном ратовању против сваког слободарског тумачења сопствене историје, Принципова енергија није ишчезла. Она још увијек није довољно гласна и организована, често је расута и успавана – али је и даље ту. И то је чињеница која, чини се, неке више узнемирава од саме прошлости коју желе збрисати.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)