Connect with us

Kolumne

Čovjek koji je preporodio Zetu

Autor: Ranko Kovačević

Ima   ljudi koji vide više i dalje od drugih. Od njihove sposobnosti da budu  korak ispred, mnoge generacije  imaju koristi. Jedan od takvih ljudi  bio je Radoš  Kukuličić, koji je šesdestih godina prošlog vijeka, uvodjenjem agrotehničkih mjera, osavremenio poljoprivredu u Zeti. Time je započeo i novi, bolji, život u selima tog dijela, tada, titogradske opštine. Za promjene, i to one korjenite, uvijek su potrebni hrabrost i znanje. Radoš je imao jedno i drugo. Prekalio se, kao prvoborac, u četvorogodišnjoj  antifašističkoj borbi. U slobodi –ponovo   je u prvim redovima  za osvajanje znanja. Postao je agronom.

Diplomu   i prva stručna iskustva u poljoprivredi stekao je u Vojvodini. Tamo je bio radno angažovan, kratko vrijeme, jer se po nalogu srca vratio u rodnu Zetu.

Za  mladog stručnjaka i nekadašnjeg  borca, ponudjeni posao  u zavičaju  bio je pravi izazov: postaje prinudni upravnik Zemoljoradničke zadruge  u Golubovcima.

Zadruga je bila u gubicima, radnici bez plata. Istina, radilo se, ali  na stari, tradicionalni  način, koji nije donosio profit. Uz nešto zastarjelih traktora, zemlja se obradjivala plugom koji  su vukli volovi ili konj, a sijalo  se  samo ,,domaće” sjeme, koje bi najčešće suša ispila.

,,Prinudni upravnik, mogao je da otpušta radnike, ali Radoš  je krenuo drugim, težim putem. Sa zatečenim  ljudstvom podizao je Zadrugu, a time je, pokazalo se, unapredjivao Zetu, riječi su nekadašnjeg zadružnog traktoriste Gavrila-Galja  Majića.

Radoš – Ćapo Kukuličić  (1922-1981)

Ne samo zadrugarima nego i ostalim Zećanima, na seoskim zborovima, objašnjavao je da poljoprivreda  ne može biti isplativa  bez savremene mehanizacije, bez novih hibridnih sjemena  i navodnjavanja.

Iako je  znao da se novo teško  prima, Radoš, ili kako su ga u Zeti zvali Ćapo, nije se predavao: započeo je upornu  borbu sa tradicijom i navikama.

Za  promjenu načina  proizvodnje, Radoš je najprije nabavio  desetak velikih dizel-pumpi za navodnjavanje, tada popularnih ,,Arana”. Raspodijelio ih je domaćinstvima sa većim parcelama i sa više  članova, odnosno radnih ruku. Pumpe, kao i kvalitetna sjemena –otplaćivani su  isporučenim povrćem.

I tako je krenula saradnja sa poljoprivrednicima. U početku nekako nepovjerljivo…No, kada je redovnu isporuku povrća počela da prati  uredna isplata –seljaci su počeli sami  da nude saradnju, da budu kooperanti Zadruge, uz čiju pomoć  jačaju svoja domaćinstva. Krčenjem  livada, proširuju oranice, povećavaju zasade i to kvalitetnim paprikama i paradajzom-povrćem, koje je preovladavalo na zetskim njivama. Asortiman je širen i  kupusom, krompirom, patlidžanom, a naročito po mirisu i sočnosti prepoznatljivim pipunima i dinjama…Povrće iz Zete   počelo je da se prodaje u Beogradu, kao i u potrošačkim centrima Bosne i Hercegovine: Sarajevu, Banjaluci, Tuzli… Događalo  se, prisjeća se  Galjo Majić, koji je od traktoriste, zajedno sa Pavićom Pejovićem, uznapredovao do vozača Dajca(kamiona)- da iz Zenice, jave da na tamošnjim  pijacama i prodavnicama nema povrća, a Radoš bi obećao: sjutra dobijate pun kamion!

A poslovna riječ se poštovala, bila je jaka makar koliko napisana i pečatirana: Zadrugari  bi, ne časećio narudžbi obavijetili domaćine, doturili bi im ambalažu, a ovi bi  tokom noći  pripremili povrće za transport. Slično se postupalo i na pozive iz Zagreba, Rijeke, Ljubljane… Kada je nova poljoprivredna proizvodnja, po Ćapovom ,,receptu”, uzela maha, bilo je dosta zemljoradnika koji su sami prodavali svoje proizvode, pa su se u vrijeme sezone, Zećani mogli sresti na pijacama u gotovim svim većim gradovima  Jugoslavije.

Ostalo je  zabilježeno, tada se  u Zeti  bralo oko osam  hiljada  vagona povrća, koje se i izvozilo, najviše u Njemačku, što danas, kada svim  silama  upiremo da se približimo Evropi , zvuči  gotovo nestvarno.

No, kako se u našim  prilikama  dogadja  da  svaki uspjeh  nekome smeta, počele su priče o integracijama kojima  su stvarana  glomazna  preduzeća, pa je Zadruga pripojena  Agrokombinatu. Kako su stare mušterije podozrivo gledale  na novog, nepoznatog poslovnog partnera – posao sa starim   kupcima mogao  se  nastaviti  samo uz Ćapovu preporuku.

A zaradom od poljoprivrede gradile su se  moderne, ,,gradski” opremljene, kuće; kultivisala se dvorišta, mijenjala se kultura življenja… Bolji standard davao je i druge mogućnosti, pa su domaćinstva u Zeti podržala prijedlog, tada jedinstvene mjesne zajednice Zeta, za uvodjenje – samodoprinosa. Svako domaćinstvo izdvajalo je novac za asfaltiranje puta Golubovci –Mataguži, za gradnju seoskih domova  kulture, poboljšanja elektro napona… Rekonstruiše se i nadogradjuje stari Zadržni dom koji postaje kulturno i adminitrativno središte. Novčanim prilozima i dobrovoljnim radom, podignut je monumentalni spomenik, koji nas podsjeća na 220 zetskih sinova i šćeri  koji su stradali u NOB-u. Spomenik je danas  prepoznatljivi simbol ovoga kraja.

Zeta  posebno zna da cijeni  one koji znanjem, upornošću i  požrtvovanjem  mijenjaju  shvatanja  ovdašnjih ljudi  i time doprinose  opštem napretku.  Takav je bio Radoš-Ćapo  Kukuličić (1922-1981).

Njegovo ime i lik Zećani od zaborava čuvaju spomen –bistom!  Bronzani Radoš, ispred zgrade Opštine, svakodnevno  podsjeća  na putokaze  razvoja Zete. To poprsije, posebno mladima, ukazuje šta sve, za svoj kraj  može učiniti čovjek koji vidi više i dalje od drugih. Iz tog  pogleda  pretočenog u stvarnost – nastala je jedna nova, moderna Zeta.

 

(Mišljenja i stavovi kolumnista nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

 

 

Reklama
Klikni da ostaviš komentar

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Kolumne

Boško Vukićević: Opštenarodno pomirenje nema alternativu

Autor: Boško Vukićević

Agresivna ponašanja, koja ispoljavaju poslanici DPS-a u posljednje vrijeme u Parlamentu Crne Gore, ne moraju biti viđena isključivo kao iskaz krajnjeg očaja i impotencije te organizacije, već i kao dio nečega što se smatra jedinim mogućim izborom iz ugla njenih glavešina.
Iz nepostojećeg koalicionog kapaciteta date partije proizilazi i njena svjesnost o nemogućnosti ponovnog dolaska na vlast regularnim metodama. Stoga, ona u kreiranju napetosti, haosa i podjela vidi jedini mogući ambijent za sopstveno političko preživljavanje. Osim toga, agresivni performansi u Skupštini poslužili su i kako bi nekadašnji šef autokratije izbjegao saslušanje pred Anketnim odborom.
Takvo neodgovorno ponašanje nekadašnje vladajuće partije neće biti dugo tolerisano od strane evropskih institucija, koje budno prate dešavanja u Crnoj Gori.

Na drugoj strani, u okviru aktuelne vladajuće većine, uz sve njene vrline i mane, dominira stav da se samo u politikama prevazilaženja podjela i opštenarodnog pomirenja nalazi šansa za privredni i svaki drugi prosperitet Crne Gore. Tako se i u svakom projektu vladajuće većine, koji se tiče prevazilaženja nekih diskriminatorskih politika iz prethodnog vremena diktature, nalaze kompromisna i pravedna rješenja, koja i služe svrsi opšteg pomirenja.

Nikom razumnom iz aktuelne vlasti ne pada na pamet da predloži neko rješenje koje će nekom drugom nešto ukinuti, ili napraviti mu kakvu nepravdu. Recimo, niko i ne pomišlja da – kada srpski jezik opet postane službeni – isti takav status oduzme crnogorskom. Slično tome, niko ne pomišlja da ustavno osporava aktuelnu državnu zastavu, kada crnogorska trobojka bude vraćena kao narodna. Na koncu, povratak Njegoševe kapele na Lovćen neće podrazmijevati bilo kakvo premještanje Mauzoleja, koji će opstati kao umjetničko djelo i simbol jednog vremena. Ima mjesta za sve.

Pronalaženje ovakvih kompromisa iziskivaće i odlučno distanciranje našeg društva od ekstremističkih pojava, s bilo koje strane one dolazile. Upravo je u takvim kompromisnim i pravednim politikama recept za dostizanje dugo očekivanog pomirenja i dugoročne stabilnosti u našoj lijepoj državi.

 

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

 

Continue Reading

Kolumne

Boško Vukićević: Suštinsko jačanje vladajuće koalicije

Autor: Boško Vukićević

Privremeno napuštanje skupštinskih funkcija i odbora od strane DPS-a, kao i Lakovićev odlazak iz PES-a, vladajuću većinu čini brojčano, iako minimalno, slabijom u Parlamentu – ali joj u suštinskom smislu pruža priliku da unaprijedi koheziju i zajedništvo među njenim konstitutentima.

Takva prilika za suštinsko jačanje parlamentarne većine proizilazi iz stvarnih razloga napuštanja odbora od strane DPS-a. Oni ne leže u „kršenju demokratskih normi“ prilikom usvajanja posljednjih zakona u Skupštini (kako zvanično ističu funkcioneri opozicione partije, glumeći naivnost i nevinost), već u spoznaji DPS-a bi takvi zakoni mogli omogućiti temeljno „čišćenje“ bezbjednosnog sektora od korumpiranih i kriminogenih struktura. Tj. onih struktura koje su imale presudnu ulogu u višedecenijskoj zločinačkoj diktaturi prethodnog režima.

Imajući te stvari u vidu, za neprincipijelni bojkot skupštinskih odbora neće imati razumijevanja ni evropske adrese, koje će DPS neizostavno primorati da razmisle o efektima očajničkog poteza. Zato sam i napisao da će takav bojkot biti privremen, jer su evropske institucije tradicionalno najučinkovitija batina za česte „nestalučke“ ostatke oborene kleptokratije.

Istovremeno, napuštanje PES-a od strane „spavača“ Lakovića mora voditi jačanju vladajuće koalicije. Cjelokupnoj crnogorskoj javnosti je bilo jasno da je on više zastupao interese opozicije u okviru vlasti, nego što je vodio računa o programu sopstvene, nekadašnje stranke. Oslobađanje od takve vrste „remetilačkih faktora“ može značajno doprinijeti relaksaciji odnosa između koalicionih činilaca parlamentarne većine.

Takva opuštenija atmosfera favorizuje pronalaženje dogovora i oko onih pitanja koja i dalje opterećuju naše društvo, a čije bi pravedno rješavanje stvorilo uslove za opštenarodno pomirenje u zemlji i za njen progres.Neka od tih pitanja, koja se prvenstveno moraju rješavati u okviru vladajuće većine u duhu kompromisa, jesu institut dvojnog državljanstva, povratak srpskog jezika kao službenog, crnogorske trobojke kao narodne zastave, kao i svete Njegoševe kapele na Lovćenu.Od krucijalnog je značaja za vladajuću većinu da makar jedno od tih pitanja (recimo, povratak trobojke) bude pravedno riješeno prije redovnih parlamentarnih izbora naredne godine. Time bi i ponovni uspjeh demokratskih i pomiriteljskih snaga na tim izborima bio zagarantovan.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Continue Reading

Kolumne

Вук Бачановић: Ко се боји Принципа слободе?

Аутор: Вук Бачановић

Кад год у непроходној џунгли глупости исписаних о Сарајевском атентату и Младој Босни наиђем на ону већ одомаћену формулу да је Гаврило Принцип убио „трудну жену“, знам да сам пред избором који у суштини и није избор: или је ријеч о елементарном незнању, или о свјесној подвали, које – у оба случаја – долазе од људи одгојених на кућним наративима произашлим из ендехазијске штампе, жуте листове Сарајевског новог листа у које им је кукавни предак увијао јефтини дуван, након што је згулио посљедње остатке бакра са сефардског Кал Грандеа. Трећег нема. Јер о трудноћи Софије Хоенберг не постоји ниједан аутентичан документ, ниједан медицински извјештај, ниједна службена биљешка. Ништа.

Зашто текст о томе да је Градско вијеће Сарајева усвојило иницијативу за обнову споменика Францу Фердинанду и Софији Хотек–Хоенберг почињем управо освртом на тај непрестано и неспретно евоцирани фрагмент псеудоисторије? Не зато што се премишљам да ли је ова иницијатива изгласана зато што у Градском вијећу сједи гомила ћација — јер сам у то, признајем, прилично сигуран — нити зато што сумњам да је ријеч о дијелу нове, шире регионалне тенденције додворавања Њемачкој, са центром на Андрићевом венцу, о чему свједоче и све отворенија, ма колико се трудила да изгледају суптилно, удварања сарајевских интелектуалаца блиских Изетбеговићевој СДА на ту адресу.

Користим га да бих указао да против Принциповог слободарског чина и због чега је окупација боља од слободе није могуће ратовати било како осим емотивном уцјеном у виду „убиства“ измишљеног нерођеног дјетета – које и да се догодило би прије свега поставило питање одговорности оних који су у политички усијаној покрајини, под војном управом, организовали свечане параде и јавне наступе. Нерођено дијете се не штити позирањем на демонстрацији империјалне силе у окупираној земљи препуној потенцијалних атентатора, што би требало бити јасно покретачу иницијативе, Семиру Ефендићу, предсједнику Странке за БиХ, поготово због чињенице да без Принциповог навјештаја слободе у виду атентата на окупаторског пријестлонасљедника, данас не би постојала никаква БиХ, па чак ни у облику дејтонског протектората, будући да је ЗАВНОБиХ насљеђе југословенске идеје, односно њеног развитка, а тиме и Младе Босне, а не аустроугарског кондоминијума и њеног насљеђа њемачке окупације у Другом свјетском рату и свију оних којима је такво стање пријало.

Они којима је барем магловито јасно да прича о „трудној жени“ не стоји, прибјегавају другој конструкцији. Кажу: Фердинанд и Софија заслужују споменик јер он симболизује Аустро-Угарску, а да није било окупације по одлуци Берлинског конгреса 1878, Босна и Херцеговина би, као исход устанка из 1875, припала Србији, што би за муслимане било кобно — избор између Анадолије и масовних гробница. Све је то, наравно, пажљиво упакована алузија на деведесете и режим Радована Караџића, с намјером да се читав Деветнаести вијек и антиколонијална борба уреди као увод у њено понижење и гажење крајем Двадесетог. У Црној Гори ће у томе предњачити Андреј Николаидис који је ситуацију у вријеме пред избијање Првог свјетског рата и данашњице успоредио са закључцима Вучићевог Свесрпског сабора из 2024. који само чека „свога“ Принципа. Драган Бурсаћ ће као миљеник сарајевског псеудоинтелектуалног миљеа завапити да је само Аустро-Угарска била брана „Србославији“, шта год то да значило.

Тај наратив, међутим, стоји на истој врсти историјске фантазије као и прича о Софијином нерођеном дјетету. Устанак од 4. јула 1875. није почео само прогласима „Србима у Турској“, него и позивом „Браћи Србима мухамеданскога закона“ на заједничку борбу против османске власти. Потписник тих прогласа био је војвода Мићо Љубибратић — први преводилац цјелокупног текста Курана на српски језик, што тај превод чини и првим интегралним преводом који се данас може сврстати у корпус босанске културне баштине. Управо је та околност допринијела да устанак у почетку наиђе на одзив и међу муслиманским становништвом Херцеговине.

Даљи развој догађаја, међутим, показује колико је прича о „спасилачкој“ Аустрији селективна. Пропагандом цариградске Порте устанак је представљен као напад на „дин и вјеру Мухамедову“, чиме су муслимани застрашени и одвучени од побуне. Истовремено, аустроугарска дипломатија и пропаганда успјеле су да пацификују већину римокатоличког становништва, да подрже Порту и да притиском на Србију ослабе помоћ устаницима. Тако је побуна, лишена шире подршке, сведена на српски устанак и постепено се претворила у братоубилачки рат у којем су, у приближно истој мјери, страдали и православни и муслимански сељаци. (О томе опширно: Bratislav Teinović, Nacionalno-politički razvoj Bosne i Hercegovine u posljednjem vijeku turske vladavine (1800–1878), PhD diss., University of Banja Luka, Faculty of Philosophy, 2019, 1037–1337.)

Стога, када се Аустрија представља као наводни „спасилац“, „цивилизатор“ или шта већ из глосаријума неадекватних појмова, ваља имати на уму да је она, још прије избијања устанка, систематски обликовала политичку ситуацију тако да њено будуће „спасавање“ постане нужност за тобоже „безнадежно“ завађене заједнице. Помоћ те врсте може се упоредити са услугом зеленаша који вам прво запали кућу, а онда великодушно понуди кредит за обнову – уз обавезу да му на капији подигнете споменик. А споменик таквој помоћи није ништа друго до уредно озидано обиљежје властитој финансијској, друштвеној, културолошкој и свакој другој врсти пропасти. Све је то било јасно бриљантној генерацији Гаврила Принципа, али и Мухамеда Мехмедбашића, Бехџета Мутевелића, Авде Сумбула и његових другова и управо су на такав колоплет ужаса управљања судбином властитог народа на империјалним сећијама и пуцали – дакле на све оно што данас живимо у БиХ.

Зато је данашње демонизовање Принципа и подизање споменика окупатору – па чак и лукави покушај да се његове стопе на плочнику изједначе са обновом кичастог монумента Фердинанду и Софији – више од пуке расправе о прошлости. То је отворено ратовање са слободарским сентиментом и властитим достојанством.

Историјске чињенице о њему подједнако су незгодне и за власт у Сарајеву и за ону у Бањалуци. За прве, зато што руше накарадну конструкцију по којој се српска политичка традиција мора нужно читати као права линија од 1875. до деведесетих. Принципов чин, његова поезија, његова интелектуална средина и идеал слободе показују да је Караџићев режим био ексцес – мрачна девијација и то гле чуда љотићевска и германофилна, а не норма српске историје. Та чињеница ремети пажљиво његовани наратив о континуитету зла.

За друге, у Бањалуци, проблем је другачији али једнако тежак. Јер знају да сваки покушај рехабилитације Караџића стоји у очигледној колизији са принципима у које је Принцип вјеровао. Он није сањао етнички хомогену територију ограђену бодљикавом жицом, него ослобођење од империјалне власти и политичко достојанство заједнице. Позивати се на Принципа, а истовремено релативизовати или романтизовати пројекат који је произвео масовне гробнице, значи празнити његово име од садржаја и сводити га на покриће непочинствима, на сличан начин на који власт у Сарајеву користи ЗАВНОБиХ.

Зато је и једнима и другима најлакше да га или сатанизују или инструментализују. Јер Принцип, са свом својом противрјечношћу и трагиком, подсјећа да је слобода историјски идеал, а не партијски реквизит. А споменик окупатору, подигнут уз истовремено морално убиство онога који је пуцао у име ослобођења, није знак зрелости него одрицања од властитог достојанства. Он је, у суштини, снисходљиво признање свих народа БиХ да је профитабилније прилагођавати се туђој верзији властите историје него издржати њену тежину.

П.С. Ваља, ипак, забиљежити и сљедеће: да је велики дио грађана Сарајева јавно протестовао против одлуке Градског вијећа, те да је начелник Општине Центар Срђан Мандић јавно изјавио да се срами представника своје Наше странке који су у Вијећу гласали за ову иницијативу. Након тога, начелник Општине Стари Град Ирфан Ченгић (СДП) поручио је да се споменик Фердинанду и Софији неће градити. Та чињеница, сама по себи, говори да одлука није дочекана као готов друштвени консензус, него као спорна и проблематична политичка порука. Ако ништа друго, показује да упркос дугогодишњем притиску колонијалних наратива и континуираном ратовању против сваког слободарског тумачења сопствене историје, Принципова енергија није ишчезла. Она још увијек није довољно гласна и организована, често је расута и успавана – али је и даље ту. И то је чињеница која, чини се, неке више узнемирава од саме прошлости коју желе збрисати.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

Continue Reading

Facebook

Istaknuto

Najnovije

Istaknuto