Tokom XIX veka počinju prvi pokušaji aktivnog mešanja čoveka u populacije divljih životinja, sa željom i nastojanjem da bude odgajivač divljači. Prvi zahvati u tom pravcu, odnose se na odabiranje za odstrel pojedinih individua, po nekakvim kriterijumima. Primenjuju se i mere kao što je prihranjivanje divljači u nepovoljnim uslovima tokom zime.

Sve ove aktivnosti koje su tada činjene, bile su na osnovu skromnog i nesistematizovanog iskustva pasioniranih lovaca. Sredinom 20. veka, iskustva se i dalje prikupljaju, podaci se sistematski registruju, na taj način povećava i fond znanja. Sve je to doprinelo da se 1954. godine, održi 1. Međunarodni kongres biologa divljači.

Ukupan razvoj omogućio je da 50-tih godina počnu intenzivna istraživanja, a uporedo s tim procesom, lov prerasta u lovnu privredu. Potiskuju se improvizacije, polovične mere, a zahtevaju definisani ciljevi i primena postupaka, koji će što manje narušavati zakonitosti u biocenozi s jedne strane, i doprineti efikasnijem gazdovanju s druge strane.

Razvoj lovstva izazvan je promenama koje su se desile u društvu, a naročito izražene promene u životnoj sredini. Ovi uticaji snižavaju optimalni nivo za život i reprodukciju divljači. Posledica toga je smanjivanje ukupne brojnosti populacije divljači. Sadašnja situacija se može oceniti tako, da su blaže forme narušavanja i nepovoljni uslovi sredine češće prisutni.

Međutim, ima staništa gde su uslovi toliko promenjeni, da ne obezbeđuju ni minimalne potrebe za opstanak divljači. Zbog svega toga neophodna je smišljena, planska i aktivna intervencija odgajivača divljači, da se obezbedi odgovarajuću brojnost divljači. Sve ovo ukazuju na potrebu gazdovanja divljači.

Ova potreba se odnosi kako na slobodne populacije, isto tako i na divljač gajenu u odgovarajućim objektima, pod neposrednim uticajem čoveka. U situaciji kada lov postaje sve manje privilegija, iako je to još uvek prisutno, a sve više potreba, povećava se i broj korisnika.

Sama ta činjenica objašnjava stalno prisutne i stalno rastuće zahteve za povećanjem brojnosti divljači. Ispunjenje tih zahteva moguće je ostvariti na dva, u sadašnje vreme, raspoloživa načina. Prvi je preduzimanje potrebnih mera u slobodnim populacijama, s ciljem povećanja reproduktivnog odnosa i preživljavanja divljači.

Za realizaciju ovoga puta na raspolaganju su brojne mere odgajivačkog karaktera, počev od brige za očuvanje optimalnih uslova sredine, sve do zaštite divljači i racionalnog plana godišnjeg odstrela. Drugi način, predstavlja organizovanje proizvodnje divljači u posebnim proizvodnim centrima, pod neposrednim uticajem čoveka. Najčešće i u većini slučajeva, proizvodi se podmladak divljači, koji služi za naseljavanje staništa.

Značajno povećanje potreba, izraženo kroz veći broj divljači, uslovljeno je i razvojem lovnog turizma, kao vrlo specifičnog oblika lova. Lovni turizam je u stalnom usponu i doživljava svoj puni razvoj. S povećanjem standarda, nema sumnje, da će se ovakav trend dugo ispoljavati.

Pored toga, sva divljač bi trebalo i moralo da bude zaista divljač. Divljač treba da je pripremljena za život u staništu i sposobna za preživljavanje. Nedopustivo je, da se na bilo koji način doprinese pripitomljavanju, a koje je često u tesnoj vezi s povećanjem nivoa proizvodnosti divljači.