Kolumne

Вук Бачановић: Мило, извини!

Аутор: Вук Бачановић

Мило Ђукановић је у свом „историјском“ интервјуу Побједи и Телевизији Е из маја 2026. године, након три деценије власти, одлучио да јавности свечано саопшти како је деведесетих био жртва сопственог „југословенског идеализма“ и да Црна Гора, „није на вријеме регистровала промјену“ када су власти у Београду схватиле да је Југославија изгубљена. Човјек то говори са таквом невиношћу црногорске Црвенкапице изгубљене у шуми пуној српских вукова да би неупућен посматрач помислио како је ријеч о предсједнику мјесне заједнице из Колашина коме су вијести из федералног врха достављане кроз страначки филтер са кашњењем од седам дана, а не о другом човјеку режима у Црној Гори, човјеку који је сједио у самом центру политичког, безбједносног и пропагандног механизма тог времена. Испада да је Ђукановић деведесетих протестујући против великосрпства тумарао ходницима црногорских државних институција, носећи у рукама изблиједјели портрет друга Тита, док су се око њега, потпуно непримјетно, дешавали ратови, мобилизације, пропаганда, злочини против човјечанства и распад државе.

Посебно је дирљива та његова накнадна политичка катарза у којој човјек који је био на власти готово исто колико и Тито открива да је „великосрпски национализам“ био главни окидач југословенске трагедије. Као да је југословенска криза као прелудијум распаду започела у Београду деведесетих када је Милошевић одједаред устао на десну ногу, а не деценијама раније кроз републичке национализме, Хрватско прољеће, конфедерализацију земље и постепено разарање заједничког политичког простора. Као да су се Словенија и Хрватска за независност припремале тек кад је Милошевић схватио да од његове улоге новог Тита нема ништа. И што је најкомичније, Ђукановић данас критикује Београд деведесетих због „платформе велике Србије“, а управо је та иста београдска политика на крају пристала на распад Југославије, прихватила Бадинтерову логику небитности Устава СФРЈ и практично ушла у историјски договор са хрватским, словеначким и бошњачким сепаратизмом око комадања заједничке државе. Дакле, чак ни тај српски национализам, којим данас Ђукановић плаши дјецу по региону, није имао снаге ни воље да заиста сачува Југославију, већ је завршио као трагична мјешавина импровизације, капитулације и катастрофе.

Када сам прије десетак година разговарао са ратним предсједником Народне скупштине Републике Српске Момчилом Крајишником – човјеком који је са Алијом Изетбеговићем подијелио моје родно Сарајево, а потом из њега иселио десетине хиљада Срба – готово сам, слушајући његово доброћудно изигравање миротворца и забринутог националног прегаоца, себе ухватио да на тренутке помишљам: „Боже мили, ко ли је све ове страхоте подметнуо овом часном старцу па је осуђен за ратне злочине?“

Ђукановић је дефинитивно завршио исти занат, али у црногорском контексту.

Како заиста неупућен човјек да се постави пред његовом пензионерском позом „сазрелог политичара“ да историју препричава као да је читав живот провео затворен у подруму неког омладинског дома у Никшићу, а не у самом врху власти коју је лично помагао да дође на власт. Човјек данас, са готово сузном носталгијом, говори о „часним и компетентним људима“ Црне Горе који су „напустили политичку позорницу“ и тако земљу оставили без „неопходне мудрости и државничког искуства“. Невјероватна формулација. Као да су ти људи мирно отишли у пензију да саде кромпир у Ријеци Црнојевића, а не да их је управо генерација младих јуришника предвођена самим Ђукановићем политички почистила у антибирократском преврату, уз митинге, хистерију, медијски линч и Милошевићеву асистенцију.

Човјек који је говорио о границама „које су повлачили приучени бољшевички картографи“ и који се почетком деведесетих готово такмичио у доказивању лојалности Караџићевом режиму у Босни и Херцеговини, сада говори као да је све то био неспоразум изазван претјераном емотивном везаношћу за Југославију. Није, дакле, проблем био у власти, пропаганди, интересима и политичком опортунизму – него у томе што су, ето, били превише југословени. Испада да су се ратне политике, националне мобилизације и читаво балканско крвопролиће деведесетих дешавали готово као нека врста несрећног ексцеса претјеране љубави према братству и јединству.

И ту лежи суштина Ђукановићеве политичке биографије. Он политику из деведесетих није напустио зато што се одједном сјетио да је „антифашиста“, демократа или дубоко моралан човјек, већ зато што је схватио да се стара идеолошка роба више не продаје на довољно профитабилном тржишту. Зато је контаминирану српску националну идеју деведесетих само пресвукао у нову идеолошку униформу – у једну хрватским праваштвом инспирисану, псеудоисторијску визију Црне Горе као наводно „сатрте“ несрпске Дукље, вјековне жртве сопственог српства и несрећног историјског брака са Србијом. Тако је од бившег младог јуришника Милошевићеве политике постао дворски идеолог једне готово карикатуралне анти-Црне Горе: земље у којој је све што је вијековима чинило њен идентитет морало бити или фалсификовано, или проглашено окупаторским наслагама на „аутентичном“ дукљанском бићу, готово једнаким зилотским набојем на који је Ратко Младић спроводио „освету“ над Турцима и који је у сврху те своје историјске мисије од Ђукановића добијао бензин за тенкове и транспортере, упркос Милошевићевим санкцијама.

У том новом политичком театру Црна Гора више није била историјска српска земља са својим специфичним државним путем и снажним локалним идентитетом, него нека врста балканске Атлантиде коју су кроз вијекове потапали зли Срби, православље и сопствена традиција. И тако је Ђукановић, без икаквог стварног дисконтинуитета, само наставио исту политику манипулације идентитетима другим средствима: до јуче је мобилисао људе у име угроженог југословенства и српства, данас у име угрожене дукљанске посебности и евроатлантске цивилизације. У оба случаја народ имао улогу статисте, историја пластелина за дневнополитичке потребе, а држава приватног посједа власти која је идентитете мијењала готово брже него што су се мијењале заставе на јавним институцијама.

Зато истински просрпски став у Црној Гори нема никакву потребу да брани ни београдску политику деведесетих, ни Ђукановићеву накнадну конверзију. Напротив – дужан је да одбаци оба та лажна спаситељства. И оно које је пристало на распад Југославије уз катастрофалне ратове и историјски пораз, и ово које је на рушевинама те катастрофе изградило приватни режим, НАТО-комесаријат и дворску идеологију у којој се свака критика власти проглашава нападом на државу. Јер Мило Ђукановић никада није био никаква алтернатива национализму – он је био само најталентованији и најдуговјечнији политички трговац конфузним емоцијама.

Зато аутентична српска политика у Црној Гори нема никакву потребу да брани ни београдску политику деведесетих, ни оно што се, у њено име противи Ђукановићевом насљеђу. Дакле, оно ригидно српство деведесетих које је, у својој интелектуалној и моралној биједи, успјело да компромитује најбоље елементе српске политичке традиције, претварајући их у карикатуру испуњену ратном хистеријом, равногорским ревизионизмом и провинцијалним месијанством нарцисоидних манипулатира, увиђајући, истовремено, да је дукљанско монтенегринство изникло управо из те контаминације као њен природни наставак другим средствима.

Заиста, ријетко се рађају тако трагичне личности као Мило Ђукановић: човјек који је у свакој епохи случајно био баш уз најјачег, који је сваки историјски заокрет дочекао на функцији, са обезбјеђењем и државним апаратом иза леђа, и који је из сваког идеолошког бродолома излазио чист, испеглан и накнадно морално препорођен. Можда би на крају и сама историја требало да му упути једно велико, топло, људско извињење што га је тако сурово и немилосрдно тјерала да читавог живота буде баш на оној страни на којој су новац, полиција, медији, амбасаде, шверцерски канали, побједници и накнадна морална памет. А и ми, све његове жртве и њему сличних хуманиста да му се извинемо јер нисмо схватили о каквом Југословену се радило и због чега је било неопходно да нас мучи и понижава.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

Slične teme:istaknuto

Sledeće

Vukićević: Nema povratka Srba u vječitu opoziciju

Ne propustite

Вук Бачановић: Убијање Јасеновца од маља до микрофона

Portal Zeta

Reklama

Klikni da ostaviš komentar

You must be logged in to post a comment Login

Kolumne

Вук Бачановић: Кад Бурсаћ и Николаидис одраде посао Информера

Аутор: Вук Бачановић

У Црној Гори већ дуже вријеме дјелује не толико чудновата политичка машина која, као и све постјугословенске направе састављене од туђих резервних дјелова, производи управо супротно од онога што пише на декларацији. Са једне стране у њу улази вучићевски национални „централизам“, увјерен да је Србин у Црној Гори исправан само док му политички барометар стоји окренут према Београду; са друге дукљански антисрпски национализам, који истога тог Србина признаје као грађанина тек кад му идентитетски барометар експлодира и остане трајно нефункционалан. Први га проглашава сумњивим Србином ако престане да слуша Београд; други га проглашава сумњивим Црногорцем ако, и након што се политички растане од Београда, настави да се изјашњава као Србин. Тако су двије наводно закрвљене идеологије, послије година фингираног међусобног пљувања преко Таре, стигле до историјског споразума: Србин у Црној Гори нема право на политичку пунољетност. Или ће бити београдски малољетник, или ће, да би га дукљански старатељи пустили из дома, морати да фалсификује породично стабло.

Управо зато текстови Драгана Бурсаћа и Андреја Николаидиса Александру Вучићу понекад вриједе више од десет таблоида и двадесет клонова Владимира Вуковића и Драгана Ј. Вучићевића. Бурсаћ, политички конферансије безочне експлоатације колективних траума, у тексту за ЦДМ: „Војвода Мандић: мање од Додика, више од Пуповца“, посвећеном политичкој трансформацији Андрије Мандића, најприје исправно види да Вучићу треба Србин из Црне Горе који мишљење овјерава у београдској централи, а не самосталан политички субјект. Али управо тај вучићевски централизам функционално је свјесно произведена најбоља услуга дукљанском пројекту: што Београд јаче стеже Србе у Црној Гори, то Бурсаћ, Николаидис лакше доказују да без Београда они тобоже и не постоје. И тако и једни и други одрађују исти посао, само са различитих шалтера.

Што је суштина Бурсаћеве конструкције. Мандић, наиме, може да се удаљи од Београда, да прихвати све оно што се назива „европским курсем“ шта год то да представљало, да Црну Гору недвосмислено назове својом државом и да престане да се понаша као политичка испостава СНС-а, али му се и тада испод европског капута мора пронаћи комадић старе „четничке униформе“ – баш као да је четничка емиграција Хладни рат провела у Чељабинску, а не у западној Европи коју нам Бурсаћ већ деценију хистерично и патетично предочава као једини лијек против кремаљских антицивилизацијских мрачњака. Јер ако би се допустила могућност да Србин може политички еволуирати, а да при томе не престане бити Србин, читав механизам би остао без погонског горива. Бурсаћу зато није довољно само да Мандића одвоји од Додика. Он у причу мора увести и Милорада Пуповца, као неку врсту граничног камена до којег Србин евентуално смије стићи прије него што поново постане сумњив.

И управо због тога је увођење Пуповца најпокваренији дио те конструкције. Не само зато што се њиме Мандићу подмеће нова – суштински вучићевска – степеница на бескрајном испиту српске подобности, него и зато што се представник српске мањине у Хрватској пореди са српским политичарем у Црној Гори, држави чија је историјска државност нераскидиво прожета српским именом, традицијом и политичком свијешћу, ма какав праворијек данашњи политички коректни шовени о томе прописивали. Пуповчева институционална, грађанска и од Београда релативно аутономна мањинска политика зато уопште није мјера положаја Срба у Црној Гори. Да је Бурсаћу стало до политичке еманципације, та би разлика била полазиште. Овако Пуповац служи нечем другом: да се и послије прихватања државе, њених институција и њеног поретка Србину постави посљедње контролно питање: добро, све је то лијепо, али колико си ти још уопште Србин?

Ту се критика Мандићеве политичке прошлости, која је и легитимна и неопходна, претвара у идентитетску полицију. Испоставља се да политичка еманципација од Вучића није довољна; потребна је и извјесна национална деконтаминација. Србин у Црној Гори може бити лојалан држави, демократски оријентисан, европски опредијељен и политички независан од Београда, али ако након свих тих поправних испита и даље остане Србин, професор дукљанизма сумњичаво врти главом.

А то је управо онај Србин који Вучићу треба.

Вучићев модел почива на тврдњи да Срби ван Србије без Београда немају политички центар, заштиту ни пуни национални смисао. Бурсаћевско-николаидисовски модел ту тезу не руши него је, само са друге стране, овјерава: ако се од одвојиш од деструктивне београдсске политике, али не одвојиш и од своје историје и идентитета, твоја лојалност остаје условна. Једни Србину објашњавају да без Београда није довољно Србин; други да је са српством увијек помало недовољно Црногорац. Радикалска и дукљанска лажна метафизика тако се не сукобљавају него уредно дијеле тржиште мемљивих идеологија.

Николаидис ту исту операцију из дневне политике преноси у историју, у колумни за ЦДМ: „Црна Гора је помагала и помаже Србији, али помозите јој и ви, хајте полако“. У њој Црна Гора готово непрекидно игра улогу просвијећеног старијег брата који Србију вуче за рукав према цивилизацији: од Мојковца, преко 1918, деведесетих, Косова и НАТО-а, све до санкција Русији и европских интеграција. Србија се на крају појављује као нека врста историјске црне рупе из чијег се гравитационог поља Црна Гора, послије дуге космичке несреће, најзад избавља.

Квазиинтелектуализам ту није само питање очигледног мањка школске спреме него поступка: историјску сложеност претворити у морални стрип из часописа о указању Госпе из Међугорја. Мојковац, 1918, југословенско насљеђе, ратови деведесетих и савремени односи Србије и Црне Горе постају епизоде једне исте педагошке приче у којој је црногорска страна по правилу учитељ, а српска ђак којем су родитељи већ деведесет година позивани у школу на информативни разговор. Таква литература није опасна зато што разумно критикује Србију и њену политику – јер то не ради, него зато што од Србина прави антрополошки проблем.

Зато су Бурсаћ и Николаидис Вучићу толико употребљиви. Они му испоручују управо доказ који његова примарна пропаганда сама тешко може увјерљиво произвести: да политички самосталан Србин у Црној Гори, чак и када одбаци београдско туторство, никада неће бити сасвим прихваћен док не почне да се извињава и за сопствено име. Вучић потом само покупи тај „поклон“, стави га на насловницу и објасни својој публици да је, ето, Београд ипак једино српско уточиште.

Стварни пораз Вучићевог система зато не би био да Мандић или било ко њему сличан постане дукљанин по мјери Бурсаћа и Николаидиса, него да се у Црној Гори коначно прихвати оно што је историјски било много аутентичније од данашњих параинтелектуалних шема: да српство није политичка филијала једне престонице, већ полицентричан културни и историјски простор у којем Црна Гора није периферија Србије, него једно од његових древних средишта са сопственом државном традицијом. Такав Србин не мора бирати између Београда и Црне Горе, јер му припадност српском народу не прописује обавезну политичку адресу. Управо та могућност руши обје карикатуре: и вучићевску, по којој свако српство мора имати страначку централу, и антисрпску, по којој свако српство изван те централе мора бити бити третирано као канцерогeно страно тијело.

(Мишљење аутора нису нужно ставови редакције Портала Зета)

Kolumne

Vukićević: Litijska sloga se ne može razbiti

Autor: Boško Vukićević

Ukoliko su istinite informacije, koje plasiraju određeni mediji, o pokušajima organizovanog napada na mitropolita Joanikija i Mitropoliju crnogorsko-primorsku – možemo mirne duše konstatovati da je takav projekat unaprijed osuđen na propast.

I, istovremeno upozoriti eventualne pokretače takvog projekta – nemojte ni pokušavati! Ne potcjenjujte snagu litijskog naroda – on će uvijek, jedinstveno i nepokolebljivo, stati uz svoju Crkvu i svog mitropolita.

Mitropolija crnogorsko-primorska je ugaoni kamen Srpske pravoslavne crkve i stub pravoslavlja u Crnoj Gori. Ukoliko je neko pomislio da bi sopstvene političke probleme mogao zamaskirati napadom na Mitropoliju crnogorsko-primorsku, vraćanjem srpskog naroda u status vječite opozicije i unošenjem sjemena razdora među pravoslavcima u Crnoj Gori – grdno se prevario!

Niko ne smije potcjenjivati jačinu litijskog pokreta, koja je iznikla na slozi i sabornosti. Samo beskrajno naivni pojedinci, u današnjoj ulozi krvomutnika, mogu računati da se takva snaga, sloga i sabornost mogu preko noći razbiti.

Napad na mitropolita Joanikija je pokušaj obesmišljavanja litijskog pokreta i grandioznih tekovina mitropolita Amfilohija, čiji je on nasljednik! Kome smo se zakleli na Trojičindan, da ćemo nepokolebljivo braniti naše svetinje – tako nam Bog ljubavi pomogao! – ako ne mitropolitu Joanikiju? Sloga biće poraz vragu!

Prema tome – ni ne pokušavajte!

U današnjoj Crnoj Gori, oslobođenoj okova višedecenijske antisrpske autokratije, politike sabornosti i pomirenja nemaju alternativu. Govorio je dr Jovan Rašković:

“Diobe su najopasnije za srpski narod i onaj ko te diobe stvara ništa dobro ne želi srpskom narodu, već ga ponovo izvrgava patnjama i nevoljama”.

Nakon što je uspješno pobijedio tridesetogodišnji režim Mila Đukanovića, srpski narod u Crnoj Gori nalazi se pred novim političkim izazovima. Zbog toga Srbi u Crnoj Gori danas, više nego ikada, traže mudrost i smirenost, a ne srljanje u maglu i olako obećanu brzinu koju smo toliko puta kroz istoriju vidjeli. Baš zbog toga se i sjećamo najmudrijih glava našeg naroda i želimo da jasno i glasno kažemo da se u Crnoj Gori mračne ideje prošlosti nikada neće vratiti i da se sa srpskim narodom u zemlji Svetog Petra Cetinjskog niko neće igrati.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Kolumne

Novović: Ko je i šta je izdajnik?

Autor: Aleksandar Novović

Vidim da su se ovih dana upregli iz svih rupa Vučićevog režima da grme o izdaji i zabijanju noža u leđa, a sebe da crtaju kao spasioce Srba i srpstva. Kao i uvijek, ide sinhronizovano od prljavštine i tabloida do primitivnih satelita tužnom selekcijom izabranih. Pa vidimo kako se ,,praviji” Srbi žele izdvojiti od manje pravih Srba i to uvijek po staroj fori: napadni druge za ono što ti radiš.

Pa da vidimo gdje je, ko je i šta je izdaja.

NA primjer, Aleksandar Vučić se rukovao sa Bilom Klintonom. Angažovao je ljude Tonija Blera. Primao podršku Gerharda Šredera. Pio vina sa bivšim vođama terorističke OVK – Tačijem i Haradinajem. Zamislite kako bi Informer, Vučić i Knežević to predstavili javnosti i kakvu bi hajku digli da je to radio neko iz suprotnog tabora.

Bil Klinton; Aleksandar Vučić

A Vučić je takođe i pregovarao i prihvatao sporazume kojima su srpske institucije na Kosovu integrisane u kosovski sistem. Izgradio je politički monopol Srpske liste, pod čijom je sjenkom rastao Milan Radoičić (onaj što je predvodio oružani incident u Banjskoj). Ostavio je bez konačnog odgovora ubistvo Olivera Ivanovića. Pod njegovom vlašću rasle su kriminalne grupe, plantaža Jovanjica koja je imala podršku državnih službi, a uzbunjivači (Krušik) i prave patriote su postajali mete.

Hašim Tači; Aleksandar Vučić

Pod njegovom vlašću srušena je Savamala, potopljena Valjevska Gračanica, vraćen projekat rudarenja litijuma, prešegan starozavjetni Hrast star 600+ godina, a konačan čin izdaje je prodaja Generalštaba zetu Donalda Trampa pred kojim, zapamćeno je, Vučić sjedi bez i malo dostojanstva i ličnog integiteta.

Sve je, dakle, moglo biti prodato, potpisano, potopljeno, prećutano ili zaboravljeno – pod uslovom da Aleksandar Vučić ostane na vlasti. i pokazno jede parizer. I to je bila dugogodišnja praksa trgovine za sopstveni spas: dati sve i slušati sve – od Merkel do Ursule – samo da se opstane.

Da ne zaborave ovi ,,naši“ i 2016. godinu dok su Srbi u Crnoj Gori prolazili kroz montirani proces za navodni državni udar, Vučić je održavao odnose sa Milom Đukanovićem i davao težinu njegovoj verziji događaja.

Milo Đikanović; Aleksandar Vučić

Kada sljedeći put Aleksandar Vučić nekoga nazove izdajnikom, neka se sjete njegovi poslušnici i desanke ruke sa kim se sve bivši radikal rukovao, koga je angažovao, šta je potpisao, koga je štitio, pred kim je ćutao i šta je bio spreman da preda.

Dakle, ako je svako političko popuštanje, realna kalkulacija i racionalna politika u Crnoj Gori – izdaja, kako se onda nazivaju potezi Aleksandra Vučića starog trgovca?

A u njegovom slučaju, kao i u slučaju svih režima na zalasku, taktika je prosta: uvijek optužuj druge za ono što ti radiš. Mnogi sa njegove strane to ne vide, ali neka se zapitaju da nije možda „izdaja“ samo posljednja riječ iza koje se sakriva čovjek koji nema više šta da ponudi.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)