Milan Knežević je pokušavajući da od vojne evidencije Milojka Spajića napravi prvorazrednu političku aferu, možda otvorio mnogo zanimljivije pitanje od onoga koje je namjeravao da postavi. Ako je dovoljno da je neko bio upisan u vojnu evidenciju Republike Srbije da bi ga proglasili „pripadnikom Vojske Srbije“, onda bi bilo dobro da saznamo ko se sve nalazi u toj evidenciji.

Jer Srbija nema državljane samo u Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili Crnoj Gori. Srbija Kosovo smatra dijelom svoje teritorije, a među ljudima sa Kosova koji imaju ili su imali državljanstvo Republike Srbije nalaze se i Albanci.

Tu Kneževićeva priča postaje mnogo zanimljivija. Prema propisima Srbije, vojna obaveza vezana je za državljanstvo Republike Srbije. Ministarstvo odbrane Srbije jasno navodi da vojnoj obavezi podliježu državljani Srbije. Uvođenje u vojnu evidenciju pritom nije isto što i profesionalno ili aktivno služenje u Vojsci Srbije.

Spajić je, dok je bio državljanin Srbije, morao da reguliše vojnu obavezu, odnosno da bude uveden u vojnu evidenciju kako bi mogao dobiti otpust iz državljanstva. Ali iz toga, ne proizlazi da je morao biti aktivni pripadnik ili član rezervnog sastava Vojske Srbije kao poseban uslov za otpust.

Još važnije, prestankom državljanstva prestaje i osnov za vojnu obavezu. Ako je tako, onda bi priča o Spajiću kao današnjem „pripadniku Vojske Srbije“ mogla imati ozbiljan problem sa pravnom logikom. Ali postoji još jedan, za Kneževića politički mnogo neprijatniji ugao.

Kosovo je decenijama bilo u pravnom (neko tvrde da je i danas) sistemu Srbije, pa je veliki broj njegovih stanovnika albanske nacionalnosti imao dokumenta i državljanstvo Srbije. Ni nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine ta veza nije jednostavno nestala. I danas postoje Albanci sa Kosova koji imaju srpsko državljanstvo ili koriste dokumenta Republike Srbije.

Ako je sama evidencija dovoljna da se Spajić proglasi „pripadnikom Vojske Srbije“, onda bi ista logika morala važiti i za druge bivše državljane Srbije. To bi otvorilo mogućnost da se u vojnim evidencijama Srbije i danas potencijalno nalazi veliki broj Albanaca sa Kosova koji su dobili otpust ukoliko njihovi podaci nijesu brisani nakon prestanka državljanstva.

A ako su oni koji su u međuvremenu dobili otpust iz državljanstva i dalje formalno evidentirani kao vojni obveznici, onda problem nema Milojko Spajić – problem ima Republika Srbija i oni koji njoj služe.

I tu dolazimo do paradoksa koji Knežević ne pominje. Dok u Podgorici od Spajićevog nekadašnjeg upisa u vojnu evidenciju pravi pitanje državne lojalnosti, ostaje bez odgovora mnogo zanimljivije pitanje: ako vojna evidencija Srbije ne prati prestanak državljanstva, koliko se bivših državljana Srbije sa Kosova – među njima i Albanaca – i danas nalazi u njenim registrima?

A Knežević, koji Kosovo gotovo bez izuzetka stavlja među najvažnije političke teme, mogao bi upravo od Beograda da zatraži odgovor. Ko je sve u vojnoj evidenciji Srbije i kako je moguće da se u njoj eventualno nalaze ljudi koji više nijesu državljani Srbije, već građani države čiju nezavisnost Srbija ne priznaje?

Odgovor na to pitanje možda bi bio mnogo zanimljiviji od konferencije za novinare o Spajiću.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Vidljiv je ovih dana Nik Đeljošaj, antijunak u liku provokatora i žrtve koji simpatično plovi između zaštite manjinskih prava i etničke parcelizacije, vješto se prikrivajući plaštom ,,albanofibije“ kojom etiketira svakog neistomišljenika. Mora se reći, dobra kombinacija uloga i poteza za politički povoljan scenario i željeni efekat. Da ne natrpavam ovo pisanije, svi znamo kakve poruke šalje poslednjih nekoliko mjeseci, nego odmah da pređemo na anatomiju slučaja.

Ono što je meni zapalo za ako je da, Iako je navodno branio prava i jezik Albanaca, Đeljošaj je najmanje govorio o jeziku, a mnogo više o teritoriji i ljudima koji na njoj žive. Pričom o jeziku je, klasično, mobilisao nacionalni i emotivni sentiment, a porukama o Ulcinju, teritoriji i mobilizaciji lokalnog stanovništva (,,neće dat Ulcinjani“) cijelo je pitanje prebacio na teren teritorijalnog, odnosno – autonomaškog – da ne napišem neku težu riječ i svrstam sebe u albanofobe.

U svakom slučaju, tako se ne učestvuje u izgradnji građanskog društva i društvene kohezije. Ali taj politički obrazac nije nov, stazu mu je odavno utabao DPS, pa ne čudi što Đeljošaj poseže za istom taktikom, s obzirom na dugogodišnju ljubav sa ovom partijom.

Dakle, sugerišem da fokus bude na tome što je Đeljošaj imenovanje direktora škole pretvorio u pitanje ko je „iz Ulcinja“, poručujući da je to „problem Ulcinjana“ i da „Ulcinjani neće dati“. Takva teritorijalizacija problema mnogo je opasnija od same optužbe za „albanofobiju“ jer, iako bi to htio gospodin Đeljošaj, Crna Gora nije konglomerat etničkih i opštinskih feuda u kojima funkcije pripadaju ljudima po mjestu rođenja, prezimenu ili etničkoj pripadnosti.

Ako albanski lideri u Crnoj Gori žele da ucjenjuju „albanofobijom“, a istovremeno prkose svakodnevnim crtanjem granica dokle se, recimo, dvije opštine mogu razgraničiti, ili porukama šta je u Crnoj Gori „albansko“ i ko se gdje može zaposliti na osnovu poznavanja jezika i etničko-teritorijalnoj pripadnosti, onda to više nije borba za manjinska prava. To je razgradnja jedne zajedničke ideje i vizije građanske države. A što je još gore po gospodina Đeljošaja: Pokazuje slabe kapacitete za razumijevanje građanskog koncepta ili čak svjesnu nezainteresovanost s predumišljajem. Na koncu, nedoraslost evropskim integracijama ili (da ponovim) opet nezainteresovanost s predumišljajem.

Onaj ko ne vidi da je apsolutno normalno da Albanac radi u Nikšiću, Srbin u Ulcinju, Bošnjak u Podgorici ili Crnogorac u Tuzima, nego ga to čak uznemirava, onda ta osoba teško može ubjedljivo govoriti o evropskoj, otvorenoj i građanskoj Crnoj Gori, pa ni dobroj namjeri.

Jer vrijednosti građanskog, evropskog, savremenog  upravo počivaju na uklanjanju determinantni i unutrašnjih granica, a ne na njihovom svakodnevnom iscrtavanju.

Postoji velika razlika između prava da se albanski jezik koristi i štiti tamo gdje za to postoji ustavna i zakonska osnova (što mora biti nesporno)  i političke poruke da određene funkcije, ustanove ili teritorije države pripadaju pripadnicima jedne nacionalne zajednice, jer ovo drugo je etnička parcelizacija države.

S tim u vezi, ako albanski politički lideri žele da budu važan dio evropske budućnosti Crne Gore, onda upravo oni moraju pokazati da razumiju tu razliku. Ona podrazumijeva sposobnost da se manjinska prava pomire sa građanskom jednakošću, institucijama, slobodom kretanja i jednakim pristupom javnim funkcijama svih nas bez obzira na porijeklo ili jezik koji pričamo.

У Црној Гори већ дуже вријеме дјелује не толико чудновата политичка машина која, као и све постјугословенске направе састављене од туђих резервних дјелова, производи управо супротно од онога што пише на декларацији. Са једне стране у њу улази вучићевски национални „централизам“, увјерен да је Србин у Црној Гори исправан само док му политички барометар стоји окренут према Београду; са друге дукљански антисрпски национализам, који истога тог Србина признаје као грађанина тек кад му идентитетски барометар експлодира и остане трајно нефункционалан. Први га проглашава сумњивим Србином ако престане да слуша Београд; други га проглашава сумњивим Црногорцем ако, и након што се политички растане од Београда, настави да се изјашњава као Србин. Тако су двије наводно закрвљене идеологије, послије година фингираног међусобног пљувања преко Таре, стигле до историјског споразума: Србин у Црној Гори нема право на политичку пунољетност. Или ће бити београдски малољетник, или ће, да би га дукљански старатељи пустили из дома, морати да фалсификује породично стабло.

Управо зато текстови Драгана Бурсаћа и Андреја Николаидиса Александру Вучићу понекад вриједе више од десет таблоида и двадесет клонова Владимира Вуковића и Драгана Ј. Вучићевића. Бурсаћ, политички конферансије безочне експлоатације колективних траума, у тексту за ЦДМ: „Војвода Мандић: мање од Додика, више од Пуповца“, посвећеном политичкој трансформацији Андрије Мандића, најприје исправно види да Вучићу треба Србин из Црне Горе који мишљење овјерава у београдској централи, а не самосталан политички субјект. Али управо тај вучићевски централизам функционално је свјесно произведена најбоља услуга дукљанском пројекту: што Београд јаче стеже Србе у Црној Гори, то Бурсаћ, Николаидис лакше доказују да без Београда они тобоже и не постоје. И тако и једни и други одрађују исти посао, само са различитих шалтера.

Што је суштина Бурсаћеве конструкције. Мандић, наиме, може да се удаљи од Београда, да прихвати све оно што се назива „европским курсем“ шта год то да представљало, да Црну Гору недвосмислено назове својом државом и да престане да се понаша као политичка испостава СНС-а, али му се и тада испод европског капута мора пронаћи комадић старе „четничке униформе“ – баш као да је четничка емиграција Хладни рат провела у Чељабинску, а не у западној Европи коју нам Бурсаћ већ деценију хистерично и патетично предочава као једини лијек против кремаљских антицивилизацијских мрачњака. Јер ако би се допустила могућност да Србин може политички еволуирати, а да при томе не престане бити Србин, читав механизам би остао без погонског горива. Бурсаћу зато није довољно само да Мандића одвоји од Додика. Он у причу мора увести и Милорада Пуповца, као неку врсту граничног камена до којег Србин евентуално смије стићи прије него што поново постане сумњив.

И управо због тога је увођење Пуповца најпокваренији дио те конструкције. Не само зато што се њиме Мандићу подмеће нова – суштински вучићевска – степеница на бескрајном испиту српске подобности, него и зато што се представник српске мањине у Хрватској пореди са српским политичарем у Црној Гори, држави чија је историјска државност нераскидиво прожета српским именом, традицијом и политичком свијешћу, ма какав праворијек данашњи политички коректни шовени о томе прописивали. Пуповчева институционална, грађанска и од Београда релативно аутономна мањинска политика зато уопште није мјера положаја Срба у Црној Гори. Да је Бурсаћу стало до политичке еманципације, та би разлика била полазиште. Овако Пуповац служи нечем другом: да се и послије прихватања државе, њених институција и њеног поретка Србину постави посљедње контролно питање: добро, све је то лијепо, али колико си ти још уопште Србин?

Ту се критика Мандићеве политичке прошлости, која је и легитимна и неопходна, претвара у идентитетску полицију. Испоставља се да политичка еманципација од Вучића није довољна; потребна је и извјесна национална деконтаминација. Србин у Црној Гори може бити лојалан држави, демократски оријентисан, европски опредијељен и политички независан од Београда, али ако након свих тих поправних испита и даље остане Србин, професор дукљанизма сумњичаво врти главом.

А то је управо онај Србин који Вучићу треба.

Вучићев модел почива на тврдњи да Срби ван Србије без Београда немају политички центар, заштиту ни пуни национални смисао. Бурсаћевско-николаидисовски модел ту тезу не руши него је, само са друге стране, овјерава: ако се од одвојиш од деструктивне београдсске политике, али не одвојиш и од своје историје и идентитета, твоја лојалност остаје условна. Једни Србину објашњавају да без Београда није довољно Србин; други да је са српством увијек помало недовољно Црногорац. Радикалска и дукљанска лажна метафизика тако се не сукобљавају него уредно дијеле тржиште мемљивих идеологија.

Николаидис ту исту операцију из дневне политике преноси у историју, у колумни за ЦДМ: „Црна Гора је помагала и помаже Србији, али помозите јој и ви, хајте полако“. У њој Црна Гора готово непрекидно игра улогу просвијећеног старијег брата који Србију вуче за рукав према цивилизацији: од Мојковца, преко 1918, деведесетих, Косова и НАТО-а, све до санкција Русији и европских интеграција. Србија се на крају појављује као нека врста историјске црне рупе из чијег се гравитационог поља Црна Гора, послије дуге космичке несреће, најзад избавља.

Квазиинтелектуализам ту није само питање очигледног мањка школске спреме него поступка: историјску сложеност претворити у морални стрип из часописа о указању Госпе из Међугорја. Мојковац, 1918, југословенско насљеђе, ратови деведесетих и савремени односи Србије и Црне Горе постају епизоде једне исте педагошке приче у којој је црногорска страна по правилу учитељ, а српска ђак којем су родитељи већ деведесет година позивани у школу на информативни разговор. Таква литература није опасна зато што разумно критикује Србију и њену политику – јер то не ради, него зато што од Србина прави антрополошки проблем.

Зато су Бурсаћ и Николаидис Вучићу толико употребљиви. Они му испоручују управо доказ који његова примарна пропаганда сама тешко може увјерљиво произвести: да политички самосталан Србин у Црној Гори, чак и када одбаци београдско туторство, никада неће бити сасвим прихваћен док не почне да се извињава и за сопствено име. Вучић потом само покупи тај „поклон“, стави га на насловницу и објасни својој публици да је, ето, Београд ипак једино српско уточиште.

Стварни пораз Вучићевог система зато не би био да Мандић или било ко њему сличан постане дукљанин по мјери Бурсаћа и Николаидиса, него да се у Црној Гори коначно прихвати оно што је историјски било много аутентичније од данашњих параинтелектуалних шема: да српство није политичка филијала једне престонице, већ полицентричан културни и историјски простор у којем Црна Гора није периферија Србије, него једно од његових древних средишта са сопственом државном традицијом. Такав Србин не мора бирати између Београда и Црне Горе, јер му припадност српском народу не прописује обавезну политичку адресу. Управо та могућност руши обје карикатуре: и вучићевску, по којој свако српство мора имати страначку централу, и антисрпску, по којој свако српство изван те централе мора бити бити третирано као канцерогeно страно тијело.

(Мишљење аутора нису нужно ставови редакције Портала Зета)