Danas su stavovi o lovu i lovcima protivrečni, često su i povod za žestoke rasprave, a mogućnost zloupotrebe moći, znanja i tehnologije koja može da šteti prirodi i divljači – sve je veća. To traži viša etička merila nego ikada ranije, u dugoj istoriji lovstva.

Osnova odnosa lovca prema divljači – kao, uostalom, i svakog čoveka prema prirodi, naročito prema delimično obnovljivim resursima, gde spada i divljač – jeste da se obezbedi trajnost gazdovanja, a samim tim i korišćenja za buduće generacije.

U ostvarivanju ovog cilja i uvažavanju i praktikovanju lovačke aktivnosti, pored zakonskih odredbi, nužno je poštovati i etičke norme stvarane kroz istoriju i razvoj kulture pojedinih naroda i čovečanstva uopšte. Ova nepisana pravila određivala su pravo lovca na plen, odnose prema drugim lovcima i prema divljači, prema vlasniku šuma i obradivog zemljišta na kome se lovi…

To nasleđe treba čuvati i upotpunjavati novim normama, pogotovo u današnje vreme ekoloških katastrofa i sve veće ugroženosti živog sveta. Lovačke organizacije predlažu i usvajaju svoj kodeks, čije su norme putokaz za odnose lovaca prema prirodi, divljači i drugim životinjama, za ponašanje u lovu, gde uvek treba prosuditi šta se u datoj situaciji sme, a ne šta se može učiniti.

U savremenom lovstvu, bez obzira na nivo razvoja i geografsku poziciju, lovci svesno, kroz svoje etičke norme, praktično otežavaju sebi put do plena ponašajući se viteški prema divljači.

Naglašava se da ne smeju da zloupotrebe prirodne nepogode, već treba da čine sve što je u njihovoj moći da bi u takvim situacijama olakšali nevolje divljači. Ne love kada su nepovoljni vremenski uslovi za divljač, na primer – po dubokom snegu. Pravi lovac nikada ne puca ni kad je divljač izvan dometa.

Takođe, u pojedinačnom, a naročito u grupnom lovu nije etički masovan odstrel divljači, kao ni lov u blizini hranilišta, solišta i pojilišta.

Na sitnu dlakavu divljač lovac puca samo kad je ona u pokretu, a na pernatu divljač isključivo kad je u letu – i to ne u jato, već samo u jasno izdvojenu jedinku. Na krupnu divljač puca samo kad je ona na nogama i u mirovanju (izuzetak je divlja svinja) i nikada u glavu ili u stražnjicu.

U slučaju ranjavanja divljači, lovci najpre kreću u potragu za njom, pa tek zatim nastavljaju lov.

Lovac mora da brine o svojoj i bezbednosti drugih učesnika u lovu. Pre i tokom lova treba da izbegava alkohol, da vodi računa o kretanju po lovištu, rastojanju od drugih lovaca i pravcu pucanja na divljač. Lovačkim oružjem rukuje odgovorno, redovno ga kontroliše i održava. Oružje i municiju vadi iz futrole i kutije tek kad stigne na mesto odakle počinje lov.

U lov treba ići u odgovarajućoj terenskoj lovačkoj odeći i obući, a ne u nekoj uniformi ili maskirnom odelu. Lovac koji učestvuje u grupnom lovu mora imati obeležavajuću traku upadljive jarke boje na kapi ili ramenom delu prsluka ili jakne.

Pravilo je da sitna i pernata divljač pripada lovcu koji je na nju poslednji pucao, dok trofej krupne divljači pripada lovcu koji je divljač prvi ranio.

U grupnom lovu na sitnu divljač, gde lovina pripada podjednako svakom učesniku lova, bez obzira na njegov uspeh tog dana, rukovodilac lova je dužan da, ako postoji mogućnost za to, lovcima koji su imali manje sreće da pucaju obezbedi bolju poziciju na terenu.

Principi lovačke etike nalažu lovcu da ne lovi više divljači od broja koji je odredio domaćin lova, koji i deli lovinu iz zajedničkog lova, bez obzira ko je koju divljač ulovio. Prema normama kodeksa, lovac ne bira ulovljenu divljač i ne traži od domaćina lovinu za one koje nisu učestvovali u lovu.

Takođe, pravi lovac u lov nikada ne ide nepozvan, ne nudi se da ga pozovu i kao gost ne vodi druge nepozvane lovce. Bez odobrenja domaćina lova, gost ne vodi ni svog lovačkog psa.

Lovac koji povede svog nezamenljivog četvoronožnog pomoćnika odgovoran je za njegovu obučenost i ponašanje u lovu. Ako pas pogreši, ne sme grubo da ga kažnjava i zlostavlja zbog učinjene greške. Lovački pas je dragocen pomoćnik i njemu, ali i lovcima koji nemaju psa i koji su dužni da se prema tom psu ponašaju odgovorno kao da je njihov.