Посљедњих мјесеци у постјугословенским друштвима и даље траје континуитет тридесетогодишњег курса из колективне амнезије: у Црној Гори се води готово егзистенцијална расправа око тробојке са двоглавим бијелим орлом и црвене заставе са двоглавим златним орлом, као да се ради о двије различите цивилизације, а не о незнатним варијацијама истог симболичког језика; у Босни и Херцеговини се прославе са заставама са љиљанима поводом пласмана  репрезентације БиХ на Свјетско првенство проглашавају искључиво „муслиманском ратном заставом“, баш као да Твртко I Котроманић није постојао или је, у најмању руку, био оснивач навијачке групе БХ Фанатикос; док се у Србији, у контексту здружене борбе српских и бошњачких студената, могло чути или то исто, или да су крст са оцилима, двоглави орао или чак шајкача пуки реквизити српског национализма деведесетих – као да су настали негдје између два ТВ дневника Милошевићеве и Караџићеве епохе, а не кроз вјекове сложене симболичке праксе. Све то дјелује као нека врста сомнамбулног хода кроз историју: људи изманипулисани од покварених политичара који су своје земље претворили у понизне колоније, интелектуалних празнослова и пропагандиста; људи сигурних у закључке који су им сервирани, али потпуно несвјесних контекста у којем се ти симболи уопште појављују.

Јер уколико се пажљиво погледа цјелина средњовјековне хералдике и владарске симболике на простору Српске земље и Приморске, Босне и доцније Зете, постаје јасно да се не ради о изолованим, „националним“ системима, него о једном динамичном и заједничком визуелном језику власти. Код Немањићи тај језик је у основи обликован византијским насљеђем: двоглави орао као знак богоустановљене власти, крст као есхатолошки симбол побједе над смрћу, те царске инсигније — круна, скиптар, лабарум — које владара постављају у оквир „новог Константина“. Још у XIII и XIV вијеку тај систем се отвара према Западу: на новцу се појављују круне са љиљанским завршецима, скиптри у облику fleur-de-lis, па чак и сам љиљан као знак, што показује да српски владари не преузимају један модел, него комбинују више традиција унутар исте идеологије власти.

Иста логика важи и за Котроманиће. Иако су љиљани код њих постали најпрепознатљивији елемент династичког грба – јасно видљив на печатима, новцу и погребном плашту краља Твртко I Котроманић – они нису функционисали изоловано. Управо Твртков свечани печат показује да је и босанска краљевска идеологија укључивала двоглавог орла, дакле исти онај симбол који је дубоко укоријењен у немањићкој и широј византијској традицији. Слично томе, код Балшића и Црнојевића двоглави орао остаје доминантан знак, али се јавља у различитим варијантама – на заставама, печатима и новцу – често у комбинацији са другим елементима који одражавају локалне и политичке специфичности. Чак и код Стефанице Црнојевића, како показују извори, двоглави орао се јавља као знак власти над Зетом, у континуитету са претходним српским владарским моделом. У погледу бесмислене расправе о бијелом или златном орлу као нечему наводно српском и црногорском, односно немањићком или црнојевићком, ваља цитирати изванредну хералдичку студију Др. Марине Одак-Михаиловић о хералдици Црнојевића:

Није необично што је Стефаница Црнојевић на својој застави истакао двоглавог орла, по узору на претходне владаре који су полагали право на власт над српским земљама. У овом случају, тај симбол је означавао управо то право — власт над одређеном територијом, прије свега Горњом Зетом. Међутим, мало је вјероватно да се на његовој застави вијорио златни двоглави орао на црвеној подлози, како се грб Црнојевићи приказује у тзв. илирским грбовницима, у бојама које више одговарају грбу деспота Стефан Лазаревић и српске деспотовине. Да однос Црнојевића према српској деспотовини није био ни једноставан ни стабилан, показује и чињеница да их деспот Стефан „никада није узимао за своје представнике, увијек несигуран у њихову оданост“… Такође, није поуздано утврђено због чега је у илирским грбовницима бијела (сребрна) боја узета као основа за грб Немањићи. Како показују доступни извори, Немањићи су најчешће користили златног, затим црвеног, а најрјеђе бијелог двоглавог орла као свој владарски амблем, што додатно доводи у питање поузданост каснијих хералдичких реконструкција.

(Марина Одак-Михаиловић. „Двоглави орао Црнојевића.“ У Зетски господари Црнојевићи и везири Бушатлије (XIV вијек – 1830. г.), зборник радова са научног скупа одржаног на Цетињу и у Подгорици, 6. и 7. октобра 2017. године. Цетиње, 2019.)

Да не би било забуне, „илирски грбовници“ које спомиње Одак-Михаиловић из којих црпимо знање о поменутим хералдичким стилизацијама нису никакви аутентични средњовјековни документи, него збирке грбова настале крајем XVI и током XVII вијека у хабзбуршком и медитеранском културном кругу, често повезане са породицама које су настојале да себи изграде племићки легитимитет позивањем на славну прошлост. Они јесу важан извор за проучавање ранонововјековне хералдичке маште и политичких амбиција, али нису поуздана фотографија средњег вијека. Дакле, готов је једнако проблематично и готово ритуално позивање на „бијелог орла Немањића“, када је, по свему судећи, најчешће био златан.

У том свјетлу, сва та свакодневна узбуна око тога „чије је шта“ почиње да личи на расправу о власништву над зраком. Средњовјековне инсигније на овом простору су функционисале као систем ширег левантског и европског „кружења симбола“, а не као затворени национални кодови. Двоглави орао, љиљан, крст и краљевске инсигније не припадају „ексклузивно“ ниједној нацији у модерном смислу, него се крећу кроз различите политичке и културне контексте, прилагођавајући се новим носиоцима власти. Њихово изворно значење није модерно национално, него прије свега есхатолошко и хришћанско у средњовјековном политичком контексту: они означавају поредак који је схваћен као одраз небеског, власт легитимисану Божијом вољом, и историју која има свој коначни, спасењски смисао. Управо зато ти симболи функционишу заједно – као дијелови једног ширег, заједничког средњовјековног хоризонта – и тек накнадно, у новијим временима постјугословенског сумрака цивилизације, бивају „закључани“ у уске националне интерпретације које им изворно нису припадале.

Има, наравно, нечег ироничног – и помало тужног – у томе што се мали народи данас надгорњавају око тога чије је преузимање инсигнија некадашњих империја „аутентичније“, као да се аутентичност мјери степеном присвајања. Али управо би та иронија могла бити и прилика: да се, умјесто бескрајних спорова, коначно научи нешто о стварној историји тих симбола, о њиховом кретању, прожимању и заједничком поријеклу. Јер када се тај слој скине, постаје очигледно да се не ради о одвојеним насљеђима, него о једном испреплетеном симболичком ткиву које нико не може ексклузивно присвојити, али у којем сви учествују.

Другим ријечима – и колико год то звучало брутално једноставно – све су то ваше заставе, будале.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

U savremenim društvima mediji se s pravom nazivaju „sedmom silom“ ili „četvrtom granom vlasti“ jer, iako nijesu formalni dio sistema vlasti, imaju ključnu ulogu u informisanju građana, nadzoru institucija i tumačenju društvenih procesa. Upravo ta kontrolna i javna funkcija čini ih temeljem svake demokratije. Ipak, u Crnoj Gori sve je izraženiji jaz između te medijske funkcije i stvarnosti, u kojoj političke partije i njihovi funkcioneri sve češće podrazumijevaju da mediji treba da budu u njihovoj službi

Osnovne funkcije medija tradicionalno se svode na nekoliko ključnih: informativnu, edukativnu, kontrolnu i interpretativnu. Mediji informišu građane o događajima od javnog značaja, obrazuju ih kroz kontekst i objašnjenja, nadziru rad institucija i propituju rad nosilaca moći, te tumače složene društvene procese. Upravo ta kontrolna funkcija – često nazivana watchdog ulogom – predstavlja srž njihove demokratske vrijednosti. Mediji ne postoje da bi služili vlasti, već da bi je propitivali, nadzirali, kontrolisali i eventualno korigovali.

Međutim, između teorije i prakse često postoji dubok jaz. U Crnoj Gori, kao i u mnogim tranzicionim društvima, svjedočimo zabrinjavajućem trendu u kojem političke partije i njihovi funkcioneri sve češće polaze od pretpostavke da mediji treba da budu u njihovoj službi. Umjesto da prihvate kritiku kao nužan element političkog života, oni je doživljavaju kao neprijateljski čin. U takvom ambijentu, nezavisno novinarstvo postaje meta pritisaka, a profesionalni standardi se pokušavaju zamijeniti lojalnošću.

Razlike ovih tendencija variraju od slučaja do slučaja, ali pomenuto je karakteristično i za lokalne medije koje pokušavaju da kontrolišu lokalni, često nedorasli igrači, kao i za mainstream medije koje pokušava da kontroliše sve prisutniji i kompleksniji krupni kapital. I jedna i druga igra su opasne, samo što je na lokalnom nivou banalnost više vidljiva. Ipak, fluidnost interneta, pa i nezahvalni algoritmi, koji često diktiraju šta je glavno u javnosti –  lokalne medije ugrađuju u širi globalni prostor, pa oni dobijaju i širi odjek i uticaj.

Posebno je problematična praksa u kojoj se dugogodišnji rad, kredibilitet i trud medija pokušavaju „kupiti“ kroz različite oblike saradnje, familijarizacije, ali i nametanje osjećaja zahvalnosti što te primijetio jedan ,,moćnik“.  Takve ponude često nisu samo neprimjerene, već i duboko pogrešno razumiju prirodu medijskog rada. Novinarstvo podrazumijeva saradanju, razmjenu informacija, provjeru vjerodostojnosi ili umjeresnost koja prevenira potencijalne sadržaje sa štetnim efektima po zajednicu, ali novinarstvo nije usluga koja se može naručiti i prilagoditi političkom interesu, već javna odgovornost koja podrazumijeva integritet i autonomiju.

Ono što politički akteri pritom često ne uviđaju jeste da takvim pristupom ne štete samo medijima, već društvu u cjelini, ali i sebi samima. Kada se kritika utiša, a pitanja izbjegnu, nestaje prostor za napredak. Bez izazova nema razvoja, bez sučeljavanja nema boljih rješenja, a neizazvani političari počinju da se degenerišu u svojim partijskim ćelijama i ideološkim fikcijama. Umjesto dinamičnog društva koje teži unapređenju, stvara se učmalost u kojoj dominiraju podobnost, beskičmenjaštvo i iskvarenost, a posledica svemu pomenutom je opšti nazadak zajednice.

Zato je uloga lokalnih, nezavisnih portala danas važnija nego ikad. Oni ne samo da informišu, već i podsjećaju – šta mediji jesu i šta moraju ostati. Ne servis vlasti, već servis javnosti. Ne produžena ruka politike, već njen korektiv. Upravo u toj dosljednosti leži njihova snaga, ali i njihova odgovornost.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Nedavno sam ukazivao na to da ključnim identitetskim pitanjima, koja još uvijek nijesu pravedno riješena, srpski politički predstavnici moraju da se bave s pozicija vlasti, koje su se nakon toliko muka domogli, a ne iz opozicije. Ambijent vječite opozicije, u koji neko uporno želi opet da smjesti srpski narod – kao da mu više decenija opozicione borbe i muka nije bilo dovoljno – nije pogodan za uspješno rješavanje takvih pitanja.

Štaviše, početni koraci demokratskog sazrijevanja Crne Gore, nakon pada diktature, pokazuju da srpski politički predstavnici moraju imati neuporedivo veće prisustvo, kako u zakonodavnoj tako i u izvršnoj vlasti, da bi koalicione partnere ubijedili u opravdanost pravednog, demokratskog i kompromisnog rješavanja pitanja jezika, zastave i dvojnog državljanstva. Po mom mišljenju, do tog značajnijeg prisustva srpskih predstavnika u svim granama vlasti će doći nakon izbora u narednoj godini, imajući u vidu da aktuelni osjećaj veće integracije srpskog naroda u državne strukture, doprinosi smanjenju retorike koja je, u vremenima Đukanovićeve autokratije, Srbe tretirala kao remetilački faktor.ž

Ako smo zaključili, s jedne strane, da bi izlazak srpskih predstavnika iz vlasti bio iracionalan i mazohistički potez, njihovi današnji partneri na vlasti, s druge strane, treba da steknu poseban senzibilitet naspram rješavanja identitetskih pitanja koja spadaju u korpus osnovnih ljudskih prava. Imajući u vidu da kompromisno rješavanje takvih pitanja doprinosi opštenarodnom pomirenju, kao i sveukupnom progresu Crne Gore. Osim toga, ponovno uvođenje trobojke kao narodne zastave, srpskog jezika kao službenog i dvojnog državljanstva može samo učvrstiti vladajuću koaliciju i nakon sljedećih izbora.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)