Текст сарајевског Центра за истраживачко новинарство о избору актуелног патријарха Српске православне цркве Порфирија Перића једно је од врхунских новинарских истраживања која су, из неког разлога, прошла готово испод радара шире јавности у Србији, Црној Гори и БиХ иако се баве темом која би у свакој озбиљној институцији, а поготово помјесној цркви, изазвала потрес. Тим прије што ово није први пут да се СПЦ суочава са тешким питањима на која никада није дала увјерљиве одговоре. Јавност још памти аферу епископа зворничко-тузланског Василија Качавенде, након што су се појавили компромитујући порно снимци и оптужбе које су представљале један од највећих скандала у савременој историји Цркве. Умјесто потпуне и транспарентне истраге, случај је временом потиснут у страну, а вјерници Српске цркве су пословично остали без одговора на питања која су постављали. Зато је разумљиво што ново истраживање, које се бави утицајем државних безбједносних структура на избор поглавара Цркве, заслужује много већу пажњу него што је добило.

Стога, свакоме упућеном у начине на који функционише црквена администрација, оно што је ЦИН открио и није нека шокантна вијест. Док су владике долазиле на Сабор да расправљају о будућности Цркве и избору новог патријарха, негдје у позадини, према наводима из текста, одвијала се права мала олимпијада техничког надзора. Камере, прислушкивање, оперативне комбинације, посредници, дворски играчи актуелне СНС власти и безбједносне структуре појављују се у причи толико често да човјек у једном тренутку заборави да чита о изборном сабору, а не о припреми државног удара у некој латиноамеричкој банана републици.

Но прави бисер читаве конструкције није у томе што су у игру ушле службе. Не само на Балкану  – гдје смо одавно навикли да иза сваког жбуна стоји по један аналитичар, агент или пензионисани оперативац – већ свугдје на свијету избор поглавара доминантне религијске организације, тешко да може проћи без уплива политике. Ех сад сасвим је друга ствар што је таква работа, из хришћанске православне перспективе, барем у теорије, најстрашније светогрђе. Јер ако вјерујемо, а вјерујемо, да је избор патријарха догађај у којем Црква призива дејство Духа Светога, онда чињеница да је све то истовремено било режирано кроз обавјештајне операције значи представити Господа као неку врсту референта у служби безбједности. То је ултимативни бласфемични сценарио по којем Света и Једносуштна Тројица није Творац универзума у виду савјечног сабора љубави у који је људско биће призвано, већ нека врста подизвођача радова у политичком инжењерингу Александра Вучића. Шта би са оним из Мт. 12:32 „а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем.“?

Да није можда и тај стих завршио у неком од оних редакцијских захвата којима се прилагођавају осјетљиви садржаји потребама савремене политичке теологије? Можда је неко закључио да би се слуђеном лаицитету некако могло објаснити да Дух Свети бира патријарха, с тим да оперативци нашег Предсједника само асистирају небеској вољи техничким средствима. Или је, што би било још логичније, Александар Вучић једноставно наложио да се спорни стих избаци из службеног црквеног издања Новог завјета, па га кандидат за патријаршијски трон никако није могао пронаћи. Човјек тражио по Матеју, тражио по Марку, прелистао и Луку, али узалуд – остале само странице са – из контекста истргнутим – упутствима о томе како се треба молити Богу за оне који су на власти. Још само недостаје да неки ревносни богослов, изишао испод шињела Иринеја Буловића, открије како је и Дух Свети који се на ријеци Јордан у виду голуба спушта на Христа заправо био камуфлирани Иродов дрон са добром камером и стабилном интернет конекцијом.

А ту на сцену ступа као организатор цијелог система надзора епископата ступа Љубан Ећим, не као човјек од крви и меса, са својом стварном и контроверзном биографијом, него као готово митолошко биће. Није ријеч само о пензионисаном обавјештајцу: Тужилаштво БиХ је против њега 2019. подигло оптужницу за злочин против човјечности на подручју Котор Вароши, над жртвама бошњачке и хрватске националности; медији су извјештавали и да је некако био „недоступан“ правосуђу БиХ. У оваквим наративима, међутим, он више није човјек са тешким ратним и безбједносним теретом, него замјенски „свети дух“ епохе Александра Вучића, нека врста свевидећег полудемијурга који чује сваки разговор, присуствује сваком састанку, чита сваку поруку и управља сваком завјесом која се помјери у крипти Храма Светог Саве. Некада су људи говорили да Господ зна број власи на глави сваког човјека; данас изгледа да се од нас очекује да повјерујемо како ту функцију обавља Љубан Ећим. Тако се од једног човјека са врло конкретном, нимало безазленом и правосудно оптерећеном биографијом прави балкански полубог, заштитник тајних операција, покровитељ скривених камера и светац заштитник политичке параноје.

Од свих људи који су се огласили поводом овог текста, чини се да је његове потенцијалне теолошке импликације најбоље разумио управо Здравко Кривокапић – православни хришћанин, човјек који је како год били критични према њему као политичару, увијек бранио православну вјеру, близак покојном митрополиту Амфилохију Радовићу и, узгред речено, бивши премијер Црне Горе. Док су бројни црквени великодостојници, богослови по службеној дужности и професионални чувари канонског поретка углавном прешли преко читаве афере са упечатљивом равнодушношћу, Кривокапић је поставио једноставно питање које се намеће сваком вјерујућем човјеку: ако је све ово истина, шта онда остаје од тврдње да је патријарха изабрао Дух Свети?

Кривокапић је заправо један од ријетких ако не и једини истакнути православни хришћанин који је примијетио слона у порцеланској радњи. Јер није највећи проблем то што се појављују приче о камерама, оперативцима и политичким посредницима. На Балкану се и свадбе организују уз више конспирације него при извођењу државног удара. Проблем је у томе што оваква конструкција не компромитује само поједине владике или самог актуелног патријарха, него и саму вјеру Цркве о дејству Духа Светога. А то је већ нешто што би морало забринути свакога ко бар повремено отвори Нови завјет.

На све то се надовезује и отворено писмо  Рајка Радусиновића, аутора који себе представља као забринутог православног вјерника и браниоца црквеног јединства. И ту сатиричар може мирно да одложи перо, јер стварност наставља посао сама да би аутори Саут Парка пред њом капитулирали и заувијек се посветили повртларству. Док Кривокапић поставља крајње једноставно теолошко, али и савршено логично питање – како је могуће истовремено вјеровати да је патријарха изабрао Дух Свети и да је читав процес био предмет обавјештајних операција – Радусиновић објашњава да је само постављање таквог питања „разарајући гријех“ и „духовно самоубиство“. Другим ријечима, није проблем ако је Христос „распоређен“ у помоћни сектор државне безбједности; проблем је ако неко то примијети.

То је заиста једна од најимпресивнијих интелектуалних акробација у савременој црквеној публицистици. Замислите да неко осјети и угледа дим у олтару, а ви му одговорите да је “духовно самоубиство” говорити да црква гори јер се тиме нарушава слога унутар ватрогасне јединице. Управо је то логика Радусиновићевог писма. Ниједна једина реченица о томе да ли су наводи тачни. Ниједна једина ријеч о Ећиму, камерама, прислушкивању, оперативцима и политичком утицају. Све је сведено на једну једину поруку: не усуђујте се постављате питања, поготово не она која имају смисла. А то је увијек сигуран знак да је неко побркао јединство Цркве са дисциплином стаљинистичког партијског комитета. Јер у хришћанству јединство може бити грађено само на истини. У диктатурама и њиховим бирократским апаратима ствар стоји сасвим обрнуто: „јединство“ је главни изговор и полуга за лаж.

Заиста, којем се царству привољети?

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

Nakon obaranja diktature i antisrpskog režima 30. avgusta, uz ekonomski rast i povećano zapošljavanje, otpočeo je i proces demokratizacije društva i izgradnje pravnih institucija. Mnogi građani bi željeli da takav proces ide brže – a uporedo s njim i pravedno rješavanje preostalih ključnih identitetskih problematika – ali njegova brzina ne zavisi isključivo od srpskih političkih predstavnika, koji čine samo jedan, iako značajan dio vlasti. Uostalom, nije sve ni u brzini procesa, koliko u njegovom kvalitetnom i čvrstom razrješenju.

Kako bi pomenuti kvalitet procesa bio ostvaren, neophodno je prije svega imati dobre odnose i međusobno razumijevanje među osnovnim članicama vladajuće koalicije (koje će ostati iste i nakon narednih izbora, uprkos željama i nadama DPS-a i satelita). Dobri odnosi i razumijevanje među koalicionim članicama zavise i od politika kompromisa i međusobnih ustupaka.

Zapravo, i samo dostizanje opštenarodnog pomirenja (koje važi razumjeti kao stanje u kojem nema svakodnevnih međunacionalnih i interkonfesionalnih napetosti, nema „pobjednika i pobijeđenih“, nema sistemske diskriminacije bilo koga) – može i mora biti ostvareno, u prvom koraku, samo uz politike razumijevanja, kompromisa i ustupaka u okviru vladajuće koalicije.

Mandićevo prisustvo proslavi 21. maja treba vidjeti prvenstveno kao ustupak drugom dijelu vladajuće koalicije. Uz očekivanje i, naravno, dogovor da i partnerska strana, kada nastupi odgovarajući momenat, ima razumijevanja za rješavanje problematika koje su za srpski narod u Crnoj Gori od posebnog značaja (kao što su povratak srpskog jezika kao zvaničnog, crnogorske trobojke kao narodne zastave i dvojnog državljanstva). Za demokratizaciju društva je od izuzetnog značaja da se previše ne odlaže pomenuto razumijevanje za rješavanje identitetskih pitanja.

Мило Ђукановић је у свом „историјском“ интервјуу Побједи и Телевизији Е из маја 2026. године, након три деценије власти, одлучио да јавности свечано саопшти како је деведесетих био жртва сопственог „југословенског идеализма“ и да Црна Гора, „није на вријеме регистровала промјену“ када су власти у Београду схватиле да је Југославија изгубљена. Човјек то говори са таквом невиношћу црногорске Црвенкапице изгубљене у шуми пуној српских вукова да би неупућен посматрач помислио како је ријеч о предсједнику мјесне заједнице из Колашина коме су вијести из федералног врха достављане кроз страначки филтер са кашњењем од седам дана, а не о другом човјеку режима у Црној Гори, човјеку који је сједио у самом центру политичког, безбједносног и пропагандног механизма тог времена. Испада да је Ђукановић деведесетих протестујући против великосрпства тумарао ходницима црногорских државних институција, носећи у рукама изблиједјели портрет друга Тита, док су се око њега, потпуно непримјетно, дешавали ратови, мобилизације, пропаганда, злочини против човјечанства и распад државе.

Посебно је дирљива та његова накнадна политичка катарза у којој човјек који је био на власти готово исто колико и Тито открива да је „великосрпски национализам“ био главни окидач југословенске трагедије. Као да је југословенска криза као прелудијум распаду започела у Београду деведесетих када је Милошевић одједаред устао на десну ногу, а не деценијама раније кроз републичке национализме, Хрватско прољеће, конфедерализацију земље и постепено разарање заједничког политичког простора. Као да су се Словенија и Хрватска за независност припремале тек кад је Милошевић схватио да од његове улоге новог Тита нема ништа. И што је најкомичније, Ђукановић данас критикује Београд деведесетих због „платформе велике Србије“, а управо је та иста београдска политика на крају пристала на распад Југославије, прихватила Бадинтерову логику небитности Устава СФРЈ и практично ушла у историјски договор са хрватским, словеначким и бошњачким сепаратизмом око комадања заједничке државе. Дакле, чак ни тај српски национализам, којим данас Ђукановић плаши дјецу по региону, није имао снаге ни воље да заиста сачува Југославију, већ је завршио као трагична мјешавина импровизације, капитулације и катастрофе.

Када сам прије десетак година разговарао са ратним предсједником Народне скупштине Републике Српске Момчилом Крајишником – човјеком који је са Алијом Изетбеговићем подијелио моје родно Сарајево, а потом из њега иселио десетине хиљада Срба – готово сам, слушајући његово доброћудно изигравање миротворца и забринутог националног прегаоца, себе ухватио да на тренутке помишљам: „Боже мили, ко ли је све ове страхоте подметнуо овом часном старцу па је осуђен за ратне злочине?“

Ђукановић је дефинитивно завршио исти занат, али у црногорском контексту.

Како заиста неупућен човјек да се постави пред његовом пензионерском позом „сазрелог политичара“ да историју препричава као да је читав живот провео затворен у подруму неког омладинског дома у Никшићу, а не у самом врху власти коју је лично помагао да дође на власт. Човјек данас, са готово сузном носталгијом, говори о „часним и компетентним људима“ Црне Горе који су „напустили политичку позорницу“ и тако земљу оставили без „неопходне мудрости и државничког искуства“. Невјероватна формулација. Као да су ти људи мирно отишли у пензију да саде кромпир у Ријеци Црнојевића, а не да их је управо генерација младих јуришника предвођена самим Ђукановићем политички почистила у антибирократском преврату, уз митинге, хистерију, медијски линч и Милошевићеву асистенцију.

Човјек који је говорио о границама „које су повлачили приучени бољшевички картографи“ и који се почетком деведесетих готово такмичио у доказивању лојалности Караџићевом режиму у Босни и Херцеговини, сада говори као да је све то био неспоразум изазван претјераном емотивном везаношћу за Југославију. Није, дакле, проблем био у власти, пропаганди, интересима и политичком опортунизму – него у томе што су, ето, били превише југословени. Испада да су се ратне политике, националне мобилизације и читаво балканско крвопролиће деведесетих дешавали готово као нека врста несрећног ексцеса претјеране љубави према братству и јединству.

И ту лежи суштина Ђукановићеве политичке биографије. Он политику из деведесетих није напустио зато што се одједном сјетио да је „антифашиста“, демократа или дубоко моралан човјек, већ зато што је схватио да се стара идеолошка роба више не продаје на довољно профитабилном тржишту. Зато је контаминирану српску националну идеју деведесетих само пресвукао у нову идеолошку униформу – у једну хрватским праваштвом инспирисану, псеудоисторијску визију Црне Горе као наводно „сатрте“ несрпске Дукље, вјековне жртве сопственог српства и несрећног историјског брака са Србијом. Тако је од бившег младог јуришника Милошевићеве политике постао дворски идеолог једне готово карикатуралне анти-Црне Горе: земље у којој је све што је вијековима чинило њен идентитет морало бити или фалсификовано, или проглашено окупаторским наслагама на „аутентичном“ дукљанском бићу, готово једнаким зилотским набојем на који је Ратко Младић спроводио „освету“ над Турцима и који је у сврху те своје историјске мисије од Ђукановића добијао бензин за тенкове и транспортере, упркос Милошевићевим санкцијама.

У том новом политичком театру Црна Гора више није била историјска српска земља са својим специфичним државним путем и снажним локалним идентитетом, него нека врста балканске Атлантиде коју су кроз вијекове потапали зли Срби, православље и сопствена традиција. И тако је Ђукановић, без икаквог стварног дисконтинуитета, само наставио исту политику манипулације идентитетима другим средствима: до јуче је мобилисао људе у име угроженог југословенства и српства, данас у име угрожене дукљанске посебности и евроатлантске цивилизације. У оба случаја народ имао улогу статисте, историја пластелина за дневнополитичке потребе, а држава приватног посједа власти која је идентитете мијењала готово брже него што су се мијењале заставе на јавним институцијама.

Зато истински просрпски став у Црној Гори нема никакву потребу да брани ни београдску политику деведесетих, ни Ђукановићеву накнадну конверзију. Напротив – дужан је да одбаци оба та лажна спаситељства. И оно које је пристало на распад Југославије уз катастрофалне ратове и историјски пораз, и ово које је на рушевинама те катастрофе изградило приватни режим, НАТО-комесаријат и дворску идеологију у којој се свака критика власти проглашава нападом на државу. Јер Мило Ђукановић никада није био никаква алтернатива национализму – он је био само најталентованији и најдуговјечнији политички трговац конфузним емоцијама.

Зато аутентична српска политика у Црној Гори нема никакву потребу да брани ни београдску политику деведесетих, ни оно што се, у њено име противи Ђукановићевом насљеђу. Дакле, оно ригидно српство деведесетих које је, у својој интелектуалној и моралној биједи, успјело да компромитује најбоље елементе српске политичке традиције, претварајући их у карикатуру испуњену ратном хистеријом, равногорским ревизионизмом и провинцијалним месијанством нарцисоидних манипулатира, увиђајући, истовремено, да је дукљанско монтенегринство изникло управо из те контаминације као њен природни наставак другим средствима.

Заиста, ријетко се рађају тако трагичне личности као Мило Ђукановић: човјек који је у свакој епохи случајно био баш уз најјачег, који је сваки историјски заокрет дочекао на функцији, са обезбјеђењем и државним апаратом иза леђа, и који је из сваког идеолошког бродолома излазио чист, испеглан и накнадно морално препорођен. Можда би на крају и сама историја требало да му упути једно велико, топло, људско извињење што га је тако сурово и немилосрдно тјерала да читавог живота буде баш на оној страни на којој су новац, полиција, медији, амбасаде, шверцерски канали, побједници и накнадна морална памет. А и ми, све његове жртве и њему сличних хуманиста да му се извинемо јер нисмо схватили о каквом Југословену се радило и због чега је било неопходно да нас мучи и понижава.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)