Postoje datumi koji ne pripadaju samo kalendaru, već postaju dio identiteta jednog naroda. Za Crnu Goru takav je 13. jul 1941. godine!

U vrijeme kada je fašizam pokorio gotovo čitavu Evropu, Crna Gora je izabrala put otpora. Dok je Evropa „držala pušku k nozi“, Crnogorci su uzeli oružje u ruke. Bio je to prvi opštenarodni ustanak protiv okupatora u porobljenoj Evropi, događaj koji je Crnu Goru trajno upisao u istoriju svjetskog antifašizma.

Ustanički plamen zapaljen u Virpazaru, na Čevu, za samo nekoliko dana zahvatio je gotovo cijelu zemlju. Više od trideset dvije hiljade ustanika krenulo je u borbu protiv italijanskih okupacionih snaga, oslobađajući velike dijelove teritorije.

Iako je ustanak krajem jula i početkom avgusta 1941. godine ugušen intervencijom šest italijanskih divizija, njegov duh nije mogao biti slomljen. Iz ustaničkih redova nastao je Narodnooslobodilački pokret koji će narednih godina voditi jednu od najsnažnijih borbi u istoriji Crne Gore.

Ni Zeta nije ostala po strani.

Gotovo svako selo formiralo je svoju četu, a već 1. avgusta 1941. godine one su objedinjene u Zetski bataljon od oko 400 boraca. Njegov štab činili su Niko Maraš, Spaso Drakić, Nikola Karadaglić, Milan Vukotić, Stevan Raičević i Đorđije Klikovac.

To nijesu bili profesionalni vojnici, već ljudi iz naroda – zemljoradnici, radnici, učenici i učitelji. Juče su radili na njivi, a već sjutra stajali pod oružjem, svjesni  da sloboda  nema cijenu.

Njihov ratni put vodio ih je preko Pljevalja, Neretve, Sutjeske, Prozora i Kupresa. Na tim bojištima ostale su kosti mnogih Zećana, kao trajni pečat njihove borbe za slobodu.

U ravničarskoj Zeti, gdje partizanski način ratovanja nije bio moguć, razvila se mreža ilegalnog otpora. Borci su djelovali u tajnosti, pomagali jedinicama, prenosili oružje i informacije, svjesni da ih svaka greška može koštati života.

Mnogi su uhapšeni i zatvoreni u Podgorici – u Jusovači, kući Rogošića i drugim mjestima stradanja. Odatle su odvođeni na strijeljanje na Vrela Ribnička, na Rakića kuće i druga stratišta.

Među njima su i braća Zarija i Špiro Kukuličić, sinovi Ilije Kukuličića. Nakon tobožnjeg  suđenja, predati su italijanskim fašistima i strijeljani. Zarija je imao 23, a Špiro nepunih 20 godina. Njihovom smrću ugašeno je jedno porodično ognjište, ali ne i sjećanje na njihovu žrtvu.

Zato  spomenik na Anovima nije samo monument. On je spomenik–opomena. Svako uklesano ime predstavlja jedan ugašeni život i jednu porodicu koja je ostala bez svog najmilijeg.

NOB:oslobođenje od okupatora i obnova državnosti.

Narodnooslobodilačka borba u Crnoj Gori nije bila samo vojni otpor okupatoru. Ona je bila i borba za obnovu državnog dostojanstva i političkog subjektiviteta Crne Gore.

To potvrđuju i ratni dokumenti nastali u najtežim uslovima.

U Proglasu Crnogorske narodne omladine iz septembra 1941. godine stoji:

„Naš cilj je nacionalno samoopredjeljenje i ravnopravnost crnogorskog naroda i puna ravnopravnost naroda Boke i Sandžaka, kao i svih drugih jugoslovenskih naroda; borba protiv ma čije hegemonije i šovinizma u odnosu na bilo koji narod ili nacionalnu manjinu.“

Ovaj proglas jasno pokazuje da se nije vodila samo oružana borba, već i borba za buduće uređenje društva zasnovano na ravnopravnosti i slobodi.

Tu ideju potvrđuju i odluke donesene na zasijedanjima Crnogorske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja,najprije ZAVNO,potom CASNO-a u Kolašinu.

Sa ratne Skupštine u Kolašinu,posebnu snagu ima govor Ivana Milutinovića:

„Stvaranjem federalne Crne Gore nikako se ne umanjuje jedinstvo i ljubav Crnogoraca prema srpskom narodu. Naprotiv, jedinstvo je čvršće i ljubav još veća, jer postoje na dobrovoljnoj osnovi u ravnopravnoj zajednici. Današnjim odlukama stvarate slobodnu Crnu Goru. Mi smo se u toku svog samostalnog državnog života razvili do stupnja jednog naroda i borbom stekli sebi puno pravo kako na samostalan život, tako i na ujedinjenje sa drugim narodima. To nam pravo niko ne može oduzeti.“

Ove riječi jasno govore da je antifašistička borba u Crnoj Gori imala i državotvornu dimenziju. Poruke iz Kolašina, izabrani delegate, prenijeli su na Drugo zasijedanje AVNOJ-a, održanom u Jajcu.

Ona je značila i oslobođenje od okupatora i obnovu državnosti.

U Kolašinu su bili i delegati iz Zete, što ukazuje da  Zećani nijesu ginuli samo na frontovima, već i za ideju slobodne i ravnopravne Crne Gore.

.Značajan broj pravoslavnih sveštenika aktivno učestvovao u antifašističkom pokretu i dao doprinos stvaranju temelja savremene crnogorske državnosti.

Već na Prvom zasjedanju Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja (ZAVNO) Crne Gore i Boke, održanom 15. i 16. novembra 1943. godine u Kolašinu, među 538 delegata nalazilo se 11 pravoslavnih sveštenika i jedan diplomirani teolog. Njihovo prisustvo pokazuje da je dio pravoslavnog sveštenstva prihvatio antifašistički pokret kao borbu za oslobođenje zemlje i obnovu njenog političkog subjektiviteta.

DVA UDRUŽENJA-antifašizam ideja vodilja

Osam i po decenija nakon pobjede nad fašizmom, borba za slobodu više nije vojna, već moralna i istorijska.

Ona se vodi kroz sjećanje, obrazovanje i odnos prema prošlosti.

U tom smislu, posebnu ulogu imaju antifašistička udruženja.

U Zeti danas djeluju dva takva udruženja.

Njihovo postojanje samo po sebi nije problem. Naprotiv – svako ko njeguje kulturu sjećanja doprinosi očuvanju antifašističkog nasljeđa.

Oba udruženja obilježavaju važne datume, posjećuju spomen-obilježja i podsjećaju na žrtvu boraca.

Iako  ih povezuje zajednički odnos prema istorijskoj istini i prema svim palim borcima,medjutim  prilikom obiljiževanja važnih datuma,ta udruženja  kao da nastoje da se ne susretnu kod nekog spomen –obilježja.

A , čini se da je baš posebno  važno da se njeguje praksa zajedničkog obilježavanja značajnih datuma iz Narodnooslobodilačke borbe.

Bez obzira na pojedine  razlike, zajedničko prisustvo na centralnom spomen-obilježju u Zeti, na Anovima, imalo bi snažnu simboliku jedinstva i poštovanja prema svim poginulim borcima.Njihova imena( 220)   sabrana su na  jednom mjestu-centralnom spomeniku!.

Zato bi upravo to mjesto prirodno trebalo da bude tačka okupljanja svih koji njeguju sjećanje na antifašističku borbu, bez podjela u obilježavanju, jer su i žrtve i ideali za koje su pali bili zajednički.

Na taj način, kultura sjećanja postaje prostor jedinstva, a ne razdvajanja, i izraz poštovanja prema svim borcima bez obzira na mjesto njihovog stradanja ili ratnog puta.

Danas je posebno važno razumjeti da antifašizam nije ideologija prošlosti, već civilizacijska vrijednost.

On znači otpor mržnji, nasilju i negaciji ljudskog dostojanstva.

On znači pravo svakog čovjeka da bude slobodan.

Zato sjećanje na borce Zete nije samo istorijska obaveza, već i moralni putokaz.

Na spomeniku, na Anovima piše: „Vijence vam plete svaka zora Zete.“

To nije samo pjesnička slika.

To je zavjet.

Svaka nova zora koja osvane nad Zetom simbolično plete novi vijenac zahvalnosti ljudima čija su imena uklesana na ovom spomeniku.

Njihova žrtva obavezuje svaku novu generaciju.

Obavezuje škole da uče istoriju.

Obavezuje porodice da čuvaju uspomenu.

Obavezuje lokalne samouprave i državu da njeguje antifašističko nasljeđe.

Obavezuje sve nas da budemo dostojni slobode,iyborenu u NOBu.

Na kraju, možda je najbolje podsjetiti se riječi koje na najljepši način objašnjavaju smisao kulture sjećanja:

„Istorija nije vjerovanje. Istorija je provjeravanje i kritičko čitanje pređenog puta. Ona je borba između kulture sjećanja i kulture zaborava: sjećanje je oblik pravde, a zaborav je najveće zlo. Kad zaboravimo svoje žrtve, mi ih drugi put sahranjujemo.“

Zato neka Centralni  spomenik ostane mjesto okupljanja,oba  udruženja,mjesto na kojem će-  posebno mladi, učiti da je sloboda najveća vrijednost, da je antifašizam temelj savremene Crne Gore i da je kultura sjećanja zalog njene budućnosti.

Njihova žrtva ostaje velika opomena šta može učiniti ljudski um zatrovan mržnjom, ekstremnim nacionalizmom i fašizmom, ali i najveći dokaz koliko daleko čovjek može dosegnuti kada ga vode sloboda, pravda i čovječnost.

Neka je vječna slava svim rodoljubima koji su položili svoje živote za slobodnu  i vječnu Crnu Goru!

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Када ове фундаменталне ствари схвате све компоненте владајуће већине, али и многе које су дио актуелне и будуће опозиције – створиће се услови за рјешавање тих питања. Нажалост, на данашњи дан она још увијек нијесу ријешена, јер је наша држава тек прије неколике године закорачила стазама демократије. Још увијек не постоји довољно изграђена свијест код неких дјелова власти о суштинском значају рјешавања ових тематика. Задатак српских политичких представника је да се услови за рјешавање датих питања створе што је прије могуће.

Како би такви услови били остварени у што краћем року, неопходно је јачање заједништва и повјерења у оквиру владајуће коалиције, који су данас на задовољавајућем нивоу, али морају бити на још вишем након очекиване побједе исте коалиције на изборима за годину дана. Јер, јачање партнерских односа и заједништва доприноси и јачању свијести у оквиру коалиције да су “твоји проблеми и твоје бриге аутоматски и – моји проблеми и моје бриге”. Надаље, неопходно је и даљње јачање српског политичког фактора који је данас на позицијама власти.

Потребно је и даљње снажење утицаја и веза који српски политички фактор има у међународним институцијама. Што си утицајнији у том амбијенту, има се више “слуха” за твоје захтјеве и потребе. На тај начин, неријешена “идентитетска питања” доћи ће на дневни ред вјероватно након наредних избора, а сигурно након уласка државе у ЕУ (јер ће у том случају кршење људских права бити многоструко видљивије). Мада, можда буде и неких позитивних вијести у вези са црногорском тробојком и прије тога.

То су, заправо, нови српски одговори за нова времена, о којима је недавно говорио Мандић.

Поновићу, рјешавање поменутих питања, а и свих других која су од фундаменталног значаја за српски народ, али и све друге грађане Црне Горе – могуће је само из позиција власти, а никако са улице. Могуће их је ријешити само – “из фотеља”. Могу их ријешити само људи који су “у фотељама”.

Нијесу у праву они критичари, актуелне власти и српских политичких представника, који инсистирају на томе да ништа позитивно није учињено – прије свега за српски народ – након ослобођења земље од диктатуре ДПС-а. Дакако, могло се радити у неким сегментима боље, али је апсурдно поређење са периодом ДПС- клептократије. Прије свега, земља економски неупоредиво боље стоји, животни стандард је бољи, а нема више ни бруталне дискриминације на националној основи приликом запошљавања у државним институцијама, ни другдје. У великој мјери су спласнуле међунационалне и интерконфесионалне напетости. Слободније се дише. У државне институције и у министарства се вратила ћирилица. Итд… Постоји огроман простор за даљња побољшања, као и за задовољење великог броја разочараних који и даље нијесу доживјели правду – али, далеко од тога да је мало учињено, како заступају неки.

Они политички представници који српски народ, након деценија патњи и борбе против аутократије, желе да врате на улице и у изолацију – у дубокој су заблуди. Прије свега – јер таквим политикама драстично умањују сопствени коалициони капацитет, а народу који заступају датим чињењем наносе ненадокнадиву штету. Има још прилично времена до наредних избора и надам се да ће промијенити тренутни став – јер нам је слога примарна вриједност. Мудрим политикама остварићемо наше интересе, а српски народ у Црној Гори више никада неће бити вјечита опозиција.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

Ранко Кривокапић, треба признати, не измишља проблем када говори о политичким застрањењима дијела црквене јерархије у Црној Гори. Повезаност једног дијела црквеног естаблишмента са четничким ревизионизмом није никаква фантазија грађанске параноје, него врло озбиљан проблем за саму Цркву, за њену моралну вјеродостојност и за друштво у којем дјелује. Ако је тачно да се, како се јавно тврди, лик Баја Станишића налази на фресци или зидној представи у острошком простору у којем се обављају крштења, то јесте скандал. Али чак и без те још недовољно провјерене фреске, сама меморијално-литургијска рехабилитација Станишића у Острогу остаје озбиљан проблем.

Не зато што је Станишић био „незгодна историјска личност“ о којој постоје различита мишљења, него зато што је ријеч о човјеку који је – историјски документовано – након слома устаничког јединства у Црној Гори, 1942. године прешао у отворену сарадњу са италијанским окупатором, стављајући своје формације у службу заједничке борбе против НОП-а. Та сарадња није била, ето нека кафанска симпатија према Италијанима, него војно-политички аранжман са окупационим апаратом: споразуми са италијанском командом, добијање оружја и муниције, територијално разграничење зона дјеловања и учешће у антипартизанској репресији, чак уз добављање муниције од Шесте усташко-домобранске дивизије. Зато његова рехабилитација у острошком сакралном простору није питање „помирења“, него питање шта се тачно уноси у светињу: покајање над трагедијом грађанског рата или накнадно игнорисање или освештавање колаборације.

Такве ствари треба критиковати јасно, без увијања и без оне провинцијске потребе да се свака примједба на црквену праксу одмах доживи као напад на вјеру, народ, Светог Василија како то већ раде вучићевски и провучићевски таблоиди.

Али управо зато та критика мора бити озбиљна, а не претворена у комесарску дерњаву са придодатом терминологијом из предизборног летка. Рећи да СПЦ у Црној Гори „не функционише као Црква“, него као „антидржавна“ и „четничка организација“, није ништа него димна бомба. Канонска црква није само тренутна јерархија, скандалозно саопштење, лош епископски интервју, литија, спорна фреска или политичка застрањења свештенства. Црква је и литургија, и вјерници, и парохијски живот, и свештеници, много њих, који не глуме команданте идентитетске артиљерије, и људи, много њих, који у храм не долазе да обнављају 1943, него да се моле Богу. Кривокапић ту показује да се у еклисиологију разумије отприлике као прес служба ДПС-а  у исихазам: зна да постоји „црквено питање“, али га замишља као бирократску рубрику у државном регистру и као додатак националном програму.

Још је занимљивије шта се нуди као лијек. Не, дакле, озбиљна критика канонске црквене јерархије, тако снажна и утемељена да би је натјерала да се суочи са сопственим ревизионизмом, националистичким наслагама и историјским компромитацијама. Не унутрашње оздрављење историјске Црне Горе, у којој се не мора бирати између амнезије и гусларског делиријума Деведесетих. Него нова „еманципаторска“ формула: да црногорске националистичке партије, по узору на урбанизам под командном палицом грађевинске мафије, оснивају и цркве. И то какве цркве? Цркве које неће превазићи национализам, него ће га само пресвући из српског у црногорско-дукљанско одијело, па онда као круни доказ духовне обнове инсталирати Мираша Дедеића, бившег ригидног српског националисту, за „епископа“, а савезништва тражити и по оним медијским и идеолошким адресама на којима се црногорска еманципација завршава у студијском декору хрватске радикалне деснице, нпр. у Бујанчевој Бујици.

Ту се види сва биједа тог модела: ако је фреска Баја Станишића у Острогу скандал, а јесте, лијек за тај скандал не може бити Мираш Дедеић и његови насљедници. Ако је четнички ревизионизам болест, терапија не може бити оснивање националистичке секте која се у међувремену распала на неколико још мањих националистичких секти, као да је неко од црквеног питања направио ријалити са епископским титулама. То није окончање шовинистичког лудила, него његово умножавање простом диобом. Као амеба, само са више националистичких саопштења и све мање Јеванђеља.

Слично је и са критиком Андрије Мандића. Потпуно је легитимно спочитати му кокетирање са катастрофално штетним историјским ревизионизмом поготово у тренутку његовог дистанцирања од режима Александра Вучића када то за њега може бити више него корисна историјска лекција. Али када аналитичар Александар Мусић каже да Мандић – јер у свом говору спомиње Видовдан као историјски празник у Црној Гори – покушава повезати „неповезиво“ – српски национализам и европску цивилизацију – онда то звучи као реченица изговорена са неке замишљене катедре цивилизацијске стерилности, гдје Европа наводно почиње тек када се из ње хемијски одстране нација, традиција, религија, мит, култура и сваки облик историјске симболике. Проблем са Мандићем је заправо најмање у томе што покушава повезати српско, црногорско и европско, поготово зато што је то фамозно „европско“ далеко мање јединствен и кристално јасан појам него што га наши локални цивилизацијски цариници представљају. Свака чланица Европске уније има сопствено разумијевање европске традиције, односа према нацији, религији, култури, суверенитету и историјском памћењу, па је прилично комично када се у Црној Гори „европејство“ сведе на идеолошку метлу којом треба почистити све што не стаје у партијски појам пристојности забринутих критичара.

Јер српска историја Црне Горе не може се избрисати без тешких посљедица. Она се може и мора критички мислити, може се ослобађати од митоманије, нарочито оне која укључује писања панегирика и хагиографија доказаним злочинцима, може се контекстуализовати, може се супротставити њеним ревизионистичким злоупотребама, али се не може политички дезинфиковати инсталирањем дукљанских расиста и секташа и онда очекивати да друштво оздрави. Управо је идеја да се Црна Гора може спасити брисањем свог српског историјског слоја произвела супротан резултат: није излијечила друштво од ригидних десничарских застрањења деведесетих, него је од једног шовинизма направила два. Један се куне у Српство тешко се раздвајајући од његове перцепције као равногорског војног распореда из 1942 и ригидног антикомунизма, други у Црногорство као у санитарну мјеру против историје. А између њих остаје стварна Црна Гора: сложена, вишеслојна, рањена, прегласна и још увијек довољно жива да не заслужује ни четничку фреску ни партијску цркву као једине понуђене облике спаса.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)