Босна и Херцеговина није једина земља на свијету у којој политичари успијевају изговорити потпуно дијаметралне реченице, а мислити потпуно исту ствар, али има своје паклено-џехенемске специфичности. Милорад Додик је тако недавно, неизненађујуће изјавио: „Нису сви муслимани терористи, али су сви терористи муслимани.“ Бакир Изетбеговић одговара: „Можемо ми са Србима, Хрватима, Јеврејима… у сваком народу има кукоља.“ Човјек би помислио да је ријеч о судару цивилизација. А онда стигне завршна реченица: „Ко не воли БиХ, нека иде гдје му је љепше.“ И представа је завршена. Један вас тјера тољагом, други лажним осмијехом добродошлице. Први треска вратима као да је управо извршио погром Ашкеназа у царској Русији и преживјелима омогућује да „хумано“ напусте своје домове, други их учтиво отвори и објасни вам да бисте требали поћи јер немате довољно љубави у свом срцу, али суштина остане иста: неко увијек треба да је доњи или да оде. Српска политика у дејтонској БиХ најадекватније се може описати као неопјевана бахатост и крканлук. Она улази у кућу чизмама пуним блата и виче да ће насилно преградити дневни боравак, иако јој је јасно да за то нема ни законског упоришта ни логистике. Бошњачка политика је, истина, понешто мекша. Она уријетко удара шаком о сто, али вам најприје објасни како је сто заједнички, европски, мултиетнички и грађански, а затим вам додијели мјесто на којем не смијете помјерити ни пепељару без њене дозволе, јер сте, у супротном – четник.

Додик ће вас простачки опсовати и рећи да не припадате и да идете у Азију. Бакирова школа ће вас загрлити, понудити ка(х)вом, уз савршену изведбу „Босно моја дивна гиздава“ објаснити да сте и ви домаћин у својој земљи, али ћете затим у тој „властитој кући“ добити мали кућни ред од седамсто осамдесет четири члана. У првом пише да је кућа заједничка. У другом да постоје јасно прописана правила шта значи заједничка. У трећем да онај ко мисли другачије вјероватно не воли кућу. У четвртом да онај ко не воли кућу слободно може отићи. У петом да је одлазак потпуно добровољан. У шестом да ће бити испраћен аплаузом уљуђене урбане популације. Седми члан забрањује да икада јавно кажете да сте прочитали претходних шест, јер ви сте домаћин у својој кући. Зар нисте, како се усуђујете да кажете да нисте? Марш у Србију ви антицивилизацијски недостојници!

Српски политички канон у БиХ већ деценијама игнорише и презире сваки облик интелекта и умјесто тога преживљава под шаторима опскурних вашара, гдје се национална стратегија саопштава полупоквареним разгласом док пијане и дрогиране сподобе у костимима из Другог свјетског рата снују о епским обрачунима. Ту се историја и политика бистре кроз репертоар у којем се непрестано смијењују „Ђенерале, нек је твојој мајци хвала“, „Не волим те, Алија“, разни рефрени о Дрини, муџахединима, ножевима и клањима Турака. Бошњачка је, истина, понешто другачија. Она никада не каже: „Ово је искључиво држава Бошњака – власи напоље!“ Далеко од тога. Она каже: „Ово је држава свих њених грађана.“ Али одмах потом дискретно дода фусноту ситним словима: „Под условом да се под ‘свима’ подразумијевају они који ће се до најситнијих детаља облигаторно сложити искључиво с нашим тумачењем државе, историје, патриотизма, језика, празника и политичке стварности од разумијевања средњовјековне државности до рецепта за хурмашице.“

Када се српско-бошњачка политичка прича сагледа као цјелина, постаје јасно да просјечни Суљо, односно Ђорђе заправо не бирају између двије различите визије Босне и Херцеговине, него између двије различите технике масовног политичког и менталног злостављања. Једна је несносна галама која вас покушава надјачати простаклуком, друга пасивно-агресивна морална уцјена која вас настоји увјерити да сте сами криви што се не осјећате најбоље на свијету. Једна вам каже да нисте пожељни. Друга вам сатима доказује да сте потпуно равноправни, наравно све док не почнете постављати савршено логична питања.

Аутор ових редова живио је довољно дуго и у Сарајеву и у Источном Сарајеву да врло добро зна како ова заједничка урбана агломерација подијељена у двије администрације, далеко од телевизијских студија, страначких штабова и фабрика за индустријску производњу националистичке хистерије, углавном функционише сасвим складно. Толико складно да би се злуради конзумент цијелог спектра хушкачких медија грдно разочарао. Људи једни с другима раде, тргују, пију кафе, купују станове, изнајмљују локале, возе дјецу на тренинге, заљубљују се, жене се и удају преко административних, ентитетских и етничких линија, укључујући, ето и ту непријатну чињеницу, градоначелника Источног Сарајева. Стварних етнички мотивисаних инцидената има толико мало да би многе политичке каријере базиране искључиво на ширењу анимозитета и отровних морализација трајно пропале. Такви догађаји се, по правилу, не рађају из свакодневног живота, него из политичких инкубатора: кад затреба изградити нови споменик старим мржњама, нова доза националистичког адреналина или још једна предизборна параноична представа у којој сиротиња, као и увијек, добија главну улогу топовског меса у коју није укључен ни минимални хонорар.

Управо зато, када се српско-бошњачка политичка прича сагледа као цјелина, види се да се не ради ни о вјековној мржњи, ни о судару цивилизација, него о несносној комбинацији галаме и пасивно-агресивне моралне уцјене у одавно колонизованој земљи. Понекад ми се чини да би, када би преко ноћи нестали сви Срби, бошњачке странке морале хитно увозити нове само да би имале коме објашњавати како су сви равноправни. Исто тако, када би нестали сви Бошњаци, српска политика би вјероватно основала комисију која би годинама трагала за посљедњим муслиманом, чисто да га још једном окриви за све што се догодило од пада Цариграда до данас.

Замислимо како у некој дистопијској будућности, обичан човјек, Србин или Бошњак који је искористио прилику и купио јефтинији стан у Источном Сарајеву, покушава да пређе Враца (сарајевско насеље на ентитетској линији разграничења) и оде на посао у Сарајево. Успио је и некако се спустио до Врбања моста гдје га заустављају двојица стражара. Први виче: „Куда си кренуо балијама, издајниче?“ Други га пријатељски загрли и каже: „Наравно да можеш проћи. Нико ти не брани. Само прво овдје потпиши да ниси ни помислио да ти неко брани. Ако кажеш да ти бранимо, не можеш проћи јер очигледно не разумијеш колико си слободан.“ Човјек пита може ли једноставно на посао, да има рату кредита коју ваља измирити и дјецу коју ваља школовати. Обојица га погледају с искреним чуђењем. „Какав посао?“, одговоре готово углас. „Зар не видиш да се овдје гради (х)историја?“

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

С друге стране, фактори који нијесу особито заинтересовани за поштовање људских права свих грађана, папагајски понављају тезу да је понижавајући статус српског језика непромјењив и “забетониран” самим Уставом. ДПС, сателити и “Медо” су, по тој интерпретацији стварности, постављањем немогућих услова за промјену статуса српског језика у Уставу, заувијек запечатили његову судбину.

Можемо сагледати погубност наопаке логике таквих политичара и аналитичара, незаинтересованих за поштовање људских и грађанских права. Да су ДПС и Медо, рецимо, у Уставу написали да је Мило Ђукановић врховно божанство, и да је за промјену таквог члана неопходна немогућа већина на референдуму – они би и даље инсистирали на наопакој логици.

Дакле, враћање српском језику статуса службеног је ствар поштовања демократије и људских права. За повратак таквог статуса мора бити пронађен начин који ће заобићи дискриминаторске и антицивилизацијске норме које још увијек постоје у актуелном Уставу. Да би се то обавило на одговарајући начин – мора додатно ојачати српски политички фактор у власти, а истовремено и оснажити слога и заједништво у оквиру владајуће коалиције, која ће опстати и након избора наредне године. О томе сам већ писао.

Вријеме доноси нове околности, али мудрост политике огледа се у томе да се непромијењени циљеви остварују средствима која одговарају духу времена.

Дакле, неопходно је наставити јачање српског политичког фактора који данас учествује у вршењу власти, као и његовог угледа и утицаја у међународним институцијама. Савремена политика није само борба аргумената, већ и борба повјерења. Онај чији се глас чује у међународним центрима одлучивања лакше обезбјеђује разумијевање за своје легитимне захтјеве. Политика не познаје празан простор: што је већи ваш кредибилитет и утицај, то је веће разумијевање за ваше аргументе и легитимне захтјеве.

Питања од суштинског значаја за српски народ, као и сва друга питања од општег интереса за све грађане Црне Горе, могу се ријешити само из позиције политичке одговорности и институционалне снаге. Историја нас учи да се трајне побједе не освајају виком, већ одлукама. Не доносе их улице, него институције. Не стварају их они који стоје поред државе, већ они који у њој преузимају одговорност.

Посебно забрињавају политичке поруке које српски народ поново желе да врате на улице и у политичку изолацију. Послије деценија борбе против аутократије, такав пут не представља повратак снази, већ повратак бесперспективности. Након толико година супротстављања диктатури, било би трагично добровољно одрећи се простора у којем се доносе одлуке. Политика која себи затвара врата сарадње истовремено затвара и врата напретка народу који представља. Политика која сама себи сужава коалициони капацитет истовремено сужава и могућност да заступа интересе народа у чије име наступа.

Мудрост није у томе да мијењамо своје вриједности, већ да пронађемо најбољи пут до њиховог остварења. Политичка одговорност увијек је већа од политичке галаме. Мудром, стрпљивом и одговорном политиком можемо остварити своје легитимне циљеве. Само тако ће српски народ у Црној Гори коначно престати да буде народ коме је намијењена улога вјечите опозиције и постати равноправан чинилац у изградњи демократске и помирене државе.

Postoje datumi koji ne pripadaju samo kalendaru, već postaju dio identiteta jednog naroda. Za Crnu Goru takav je 13. jul 1941. godine!

U vrijeme kada je fašizam pokorio gotovo čitavu Evropu, Crna Gora je izabrala put otpora. Dok je Evropa „držala pušku k nozi“, Crnogorci su uzeli oružje u ruke. Bio je to prvi opštenarodni ustanak protiv okupatora u porobljenoj Evropi, događaj koji je Crnu Goru trajno upisao u istoriju svjetskog antifašizma.

Ustanički plamen zapaljen u Virpazaru, na Čevu, za samo nekoliko dana zahvatio je gotovo cijelu zemlju. Više od trideset dvije hiljade ustanika krenulo je u borbu protiv italijanskih okupacionih snaga, oslobađajući velike dijelove teritorije.

Iako je ustanak krajem jula i početkom avgusta 1941. godine ugušen intervencijom šest italijanskih divizija, njegov duh nije mogao biti slomljen. Iz ustaničkih redova nastao je Narodnooslobodilački pokret koji će narednih godina voditi jednu od najsnažnijih borbi u istoriji Crne Gore.

Ni Zeta nije ostala po strani.

Gotovo svako selo formiralo je svoju četu, a već 1. avgusta 1941. godine one su objedinjene u Zetski bataljon od oko 400 boraca. Njegov štab činili su Niko Maraš, Spaso Drakić, Nikola Karadaglić, Milan Vukotić, Stevan Raičević i Đorđije Klikovac.

To nijesu bili profesionalni vojnici, već ljudi iz naroda – zemljoradnici, radnici, učenici i učitelji. Juče su radili na njivi, a već sjutra stajali pod oružjem, svjesni  da sloboda  nema cijenu.

Njihov ratni put vodio ih je preko Pljevalja, Neretve, Sutjeske, Prozora i Kupresa. Na tim bojištima ostale su kosti mnogih Zećana, kao trajni pečat njihove borbe za slobodu.

U ravničarskoj Zeti, gdje partizanski način ratovanja nije bio moguć, razvila se mreža ilegalnog otpora. Borci su djelovali u tajnosti, pomagali jedinicama, prenosili oružje i informacije, svjesni da ih svaka greška može koštati života.

Mnogi su uhapšeni i zatvoreni u Podgorici – u Jusovači, kući Rogošića i drugim mjestima stradanja. Odatle su odvođeni na strijeljanje na Vrela Ribnička, na Rakića kuće i druga stratišta.

Među njima su i braća Zarija i Špiro Kukuličić, sinovi Ilije Kukuličića. Nakon tobožnjeg  suđenja, predati su italijanskim fašistima i strijeljani. Zarija je imao 23, a Špiro nepunih 20 godina. Njihovom smrću ugašeno je jedno porodično ognjište, ali ne i sjećanje na njihovu žrtvu.

Zato  spomenik na Anovima nije samo monument. On je spomenik–opomena. Svako uklesano ime predstavlja jedan ugašeni život i jednu porodicu koja je ostala bez svog najmilijeg.

NOB:oslobođenje od okupatora i obnova državnosti.

Narodnooslobodilačka borba u Crnoj Gori nije bila samo vojni otpor okupatoru. Ona je bila i borba za obnovu državnog dostojanstva i političkog subjektiviteta Crne Gore.

To potvrđuju i ratni dokumenti nastali u najtežim uslovima.

U Proglasu Crnogorske narodne omladine iz septembra 1941. godine stoji:

„Naš cilj je nacionalno samoopredjeljenje i ravnopravnost crnogorskog naroda i puna ravnopravnost naroda Boke i Sandžaka, kao i svih drugih jugoslovenskih naroda; borba protiv ma čije hegemonije i šovinizma u odnosu na bilo koji narod ili nacionalnu manjinu.“

Ovaj proglas jasno pokazuje da se nije vodila samo oružana borba, već i borba za buduće uređenje društva zasnovano na ravnopravnosti i slobodi.

Tu ideju potvrđuju i odluke donesene na zasijedanjima Crnogorske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja,najprije ZAVNO,potom CASNO-a u Kolašinu.

Sa ratne Skupštine u Kolašinu,posebnu snagu ima govor Ivana Milutinovića:

„Stvaranjem federalne Crne Gore nikako se ne umanjuje jedinstvo i ljubav Crnogoraca prema srpskom narodu. Naprotiv, jedinstvo je čvršće i ljubav još veća, jer postoje na dobrovoljnoj osnovi u ravnopravnoj zajednici. Današnjim odlukama stvarate slobodnu Crnu Goru. Mi smo se u toku svog samostalnog državnog života razvili do stupnja jednog naroda i borbom stekli sebi puno pravo kako na samostalan život, tako i na ujedinjenje sa drugim narodima. To nam pravo niko ne može oduzeti.“

Ove riječi jasno govore da je antifašistička borba u Crnoj Gori imala i državotvornu dimenziju. Poruke iz Kolašina, izabrani delegate, prenijeli su na Drugo zasijedanje AVNOJ-a, održanom u Jajcu.

Ona je značila i oslobođenje od okupatora i obnovu državnosti.

U Kolašinu su bili i delegati iz Zete, što ukazuje da  Zećani nijesu ginuli samo na frontovima, već i za ideju slobodne i ravnopravne Crne Gore.

.Značajan broj pravoslavnih sveštenika aktivno učestvovao u antifašističkom pokretu i dao doprinos stvaranju temelja savremene crnogorske državnosti.

Već na Prvom zasjedanju Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja (ZAVNO) Crne Gore i Boke, održanom 15. i 16. novembra 1943. godine u Kolašinu, među 538 delegata nalazilo se 11 pravoslavnih sveštenika i jedan diplomirani teolog. Njihovo prisustvo pokazuje da je dio pravoslavnog sveštenstva prihvatio antifašistički pokret kao borbu za oslobođenje zemlje i obnovu njenog političkog subjektiviteta.

DVA UDRUŽENJA-antifašizam ideja vodilja

Osam i po decenija nakon pobjede nad fašizmom, borba za slobodu više nije vojna, već moralna i istorijska.

Ona se vodi kroz sjećanje, obrazovanje i odnos prema prošlosti.

U tom smislu, posebnu ulogu imaju antifašistička udruženja.

U Zeti danas djeluju dva takva udruženja.

Njihovo postojanje samo po sebi nije problem. Naprotiv – svako ko njeguje kulturu sjećanja doprinosi očuvanju antifašističkog nasljeđa.

Oba udruženja obilježavaju važne datume, posjećuju spomen-obilježja i podsjećaju na žrtvu boraca.

Iako  ih povezuje zajednički odnos prema istorijskoj istini i prema svim palim borcima,medjutim  prilikom obiljiževanja važnih datuma,ta udruženja  kao da nastoje da se ne susretnu kod nekog spomen –obilježja.

A , čini se da je baš posebno  važno da se njeguje praksa zajedničkog obilježavanja značajnih datuma iz Narodnooslobodilačke borbe.

Bez obzira na pojedine  razlike, zajedničko prisustvo na centralnom spomen-obilježju u Zeti, na Anovima, imalo bi snažnu simboliku jedinstva i poštovanja prema svim poginulim borcima.Njihova imena( 220)   sabrana su na  jednom mjestu-centralnom spomeniku!.

Zato bi upravo to mjesto prirodno trebalo da bude tačka okupljanja svih koji njeguju sjećanje na antifašističku borbu, bez podjela u obilježavanju, jer su i žrtve i ideali za koje su pali bili zajednički.

Na taj način, kultura sjećanja postaje prostor jedinstva, a ne razdvajanja, i izraz poštovanja prema svim borcima bez obzira na mjesto njihovog stradanja ili ratnog puta.

Danas je posebno važno razumjeti da antifašizam nije ideologija prošlosti, već civilizacijska vrijednost.

On znači otpor mržnji, nasilju i negaciji ljudskog dostojanstva.

On znači pravo svakog čovjeka da bude slobodan.

Zato sjećanje na borce Zete nije samo istorijska obaveza, već i moralni putokaz.

Na spomeniku, na Anovima piše: „Vijence vam plete svaka zora Zete.“

To nije samo pjesnička slika.

To je zavjet.

Svaka nova zora koja osvane nad Zetom simbolično plete novi vijenac zahvalnosti ljudima čija su imena uklesana na ovom spomeniku.

Njihova žrtva obavezuje svaku novu generaciju.

Obavezuje škole da uče istoriju.

Obavezuje porodice da čuvaju uspomenu.

Obavezuje lokalne samouprave i državu da njeguje antifašističko nasljeđe.

Obavezuje sve nas da budemo dostojni slobode,iyborenu u NOBu.

Na kraju, možda je najbolje podsjetiti se riječi koje na najljepši način objašnjavaju smisao kulture sjećanja:

„Istorija nije vjerovanje. Istorija je provjeravanje i kritičko čitanje pređenog puta. Ona je borba između kulture sjećanja i kulture zaborava: sjećanje je oblik pravde, a zaborav je najveće zlo. Kad zaboravimo svoje žrtve, mi ih drugi put sahranjujemo.“

Zato neka Centralni  spomenik ostane mjesto okupljanja,oba  udruženja,mjesto na kojem će-  posebno mladi, učiti da je sloboda najveća vrijednost, da je antifašizam temelj savremene Crne Gore i da je kultura sjećanja zalog njene budućnosti.

Njihova žrtva ostaje velika opomena šta može učiniti ljudski um zatrovan mržnjom, ekstremnim nacionalizmom i fašizmom, ali i najveći dokaz koliko daleko čovjek može dosegnuti kada ga vode sloboda, pravda i čovječnost.

Neka je vječna slava svim rodoljubima koji su položili svoje živote za slobodnu  i vječnu Crnu Goru!

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)