Kolumne

Zbog čega Srbi moraju biti najbolji Crnogorci i Bosanci?

Autor: Vuk Bačanović/žurnal.me

Kada je riječ o odnosu prema Srbiji, Srbi koji danas žive u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj stoje kao čovjek zaglavljen na uskom prelazu nad nabujalom rijekom: sa obje strane voda huji, a sa obale se dovikuju oni koji tvrde da baš oni znaju gdje mu je prava kuća i ko mu je kriv što se uopšte našao tu gdje jeste. S jedne strane nalazi se gotovo opšteprihvaćeni stav bošnjačkih, hrvatskih i neocrnogorskih radikalnih nacionalista da sa Srbijom ne smiju imati nikakve veze, da sve svoje poslove moraju rješavati u „matičnim prijestolnicama“, a da, ako im je Srbija baš toliko draga kao „rezervna domovina“, slobodno u nju mogu otići — pod uslovom da sa sobom ponesu samo onoliko zemlje koliko im ostane na opancima ili traktorskim gumama, da se ne bi, ne daj Bože, narušila čistoća državnog asfalta.

S druge strane stoji teza radikalnih srpskih političara iz Srbije, ali i onih koji predstavljaju Srbe u Crnoj Gori i BiH da je Srbija, i samo Srbija, matična država svih Srba — kao da su u pitanju nestašna djeca iz obdaništa koja su se, greškom vaspitačice, zaigrala predaleko od dvorišta, pa ih sada treba sabrati pod jednu šljivu i jedan katastar. Naizgled suprotstavljeni, ovi stavovi su u suštini savršeno usklađeni, kao dvije ruke istog tijela koje vas jednom gura napolje, a drugom vuče unutra, ali uvijek s istom porukom: nisi ti ovdje svoj.

I jedni i drugi Srbe van Srbije „kao“ ne vide kao autohtonu populaciju čije su tradicije utkane u same temelje državnosti i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, već kao neku istorijskom greškom zalutalu dijasporu, koja se slučajno zatekla na pogrešnom mjestu. Upravo tu se, kao u starom fiociranom dosijeu, uklapaju rasističke teze potekle iz hrvatskih pravaških krugova XIX vijeka, kasnije dotjerane i lakirane u neokalajevštinu i dukljanštinu: da su Srbi van Srbije strano tijelo, bolest na tkivu „tisućetne državnosti“ susjedne nacije. Pa im se, iz brige za njihovo zdravlje, savjetuje tišina, poslušnost i spremnost da marljivo izvršavaju svaki segment asimilacione terapije — bilo kao pravoslavni Hrvati, Bosanci, nacionalni Crnogorci ili nešto četvrto, po potrebi i dnevnoj političkoj prognozi. Tako, u toj gorkoj ironiji istorije, Srbin van Srbije postaje kao gost koji je istovremeno i suvišan i neophodan: svi bi da ga smjeste negdje van kuće, ali niko – a pomalo i on sam – da prizna da je oduvijek bio kod kuće.

Uz sve to, valja jasno i glasno reći – istim ovim jezikom i bez istorijske šminke i pokušaja dodvoravanja bilo kome – da je srpska država na prostorima današnje Crne Gore i velikih dijelova Bosne i Hercegovine postojala daleko prije nego na većini teritorija današnje Republike Srbije. Ta činjenica, neprijatna kao pukotina u temelju lažnih i štetnih narativa koja se ne da prekriti ni najdebljim slojem maltera, priču o Srbiji kao ekskluzivnoj „matici“ čini ne samo netačnom nego i duboko štetnom. Jer takvo shvatanje ne briše samo složenu istorijsku stvarnost, nego postepeno proizvodi i jednu opasnu, očajničku svijest da se sa pravaško-kalajevskim i pravaško-dukljanskim teorijama moramo pomiriti kao sa sudbinom: da ili strpljivo čekamo pripajanje Srbiji koje se nikada neće dogoditi, ili da se psihološki pripremamo za dobrovoljni ili prisilni egzodus koji bi, za razliku od prvog, sasvim lako mogao dogoditi – ili, u najboljem slučaju, da preživljavamo na nekom komadiću teritorije koji nam od istorijskih otadžbina preostane, a koji će nam, uz obezbijeđene troškove sahrane i nadgrobnog spomenika, „pokloniti“ okupator i njegovi domaći saradnici u vidu aktuelnih srpskih lidera.

Često čujem argument da Srbi van Srbije, s obzirom na intenzitet asimilacionih politika, bez Srbije kao matične države ne bi preživjeli. Taj argument je samo djelimično tačan. Ne zato što treba glumiti hladnog arhivistu pred živom politikom, nego zato što se ovakve stvari ne mogu promišljati po modelu „šta bi bilo kad bi bilo“: Srbija, hvala Karađorđu i ustanicima, postoji – i ne postoji kao misaoni eksperiment već kao država, doduše zarobljena kolonijalnim statusom baš kao i Bosna i Hercegovina i Crna Gora i u čemu je ključ razumijevanja svih njenih katastrofalnih politika, koje su komplementarne sa prekodrinskim antisrpskim sentimentom.

Upravo zbog toga, pravo pitanje nije da li nam Srbija „treba“, nego da li nam Srbija- promovišući agendu sebe kao ekskluzivne matice (a da ne govorimo o unaprijed propalom projektu „Srpskog sveta“, koji je više ličio na reklamni slogan nego na stvarnu politiku) — onim što daje, i načinom na koji to uslovljava, pomaže ili odmaže. Jer pomoć koja traži da prvo potpišeš tuđu interpretaciju statusa u sopstvenoj kući zna biti kao kišobran koji ti daju tek kad pristaneš da je prolom oblaka sa grmljavinom i gradom tvoja krivica. Da li takvim pristupom Srbija radi za Srbe van Srbije — ili, u praksi, radi za njihove protivnike, jer im isporučuje najbolji mogući dokaz da su Srbi u Crnoj Gori i BiH samo „ispostava“, „dijaspora“, privremeni stanari istorije „izmišljeni“ u 19. vijeku?

Zamislimo, dakle, drugačiji i logičan pristup Srbije: ne da gura istorijski netačnu priču o sebi kao jedinoj „kolijevci srpstva“, nego da sistematski podrži one narative koji Srbima i u BiH i u Crnoj Gori objašnjavaju — mirno, uporno i bez histerije — da su to njihove istorijske otadžbine; prostori na kojima je državotvorna tradicija srpskog imena i srpske političke stvarnosti postojala tako rano i tako duboko da bez nje mnoge kasnije „državnosti“ ne bi bile moguće. Ali istovremeno: da Srbija uvažava da u tim državama sa Srbima žive sasvim ravnopravna ljudska bića, a nisu Srbi i koja te države doživljavaju drugačije i imaju pravo na svoj doživljaj – i da se baš zato mora govoriti jezikom građanske zrelosti, a ne plemenske komande.

To bi, za razliku od postojeće, bila politika koja pomaže da se ostane tamo gdje se jeste – ne kao gost koji mora biti tih, nečujan i isprepadan da ne remeti mir komšije koji je umislio da je jedini domaćin, nego kao domaći čovjek koji je dovoljno pristojan da zna da kuća ima više ukućana, ali i dovoljno svjestan da mu niko ne može i nema pravo zatrijeti prag na kojem je rođen. I više od toga: to bi bila politika koja bi samim svojim postojanjem, mirnoćom i mudrim pristupom, postepeno dovodila do preispitivanja antisrpskih narativa – ne bez polemike, jer je ona nužna i zdrava, nego bez urlikanja parola tipa „ovo je Srbija“ ili paničnog „bježmo u Srbiju“, koje samo hrane upravo one konstrukcije protiv kojih se navodno bore. U takvoj atmosferi, antisrpski narativi bi, vremenom, morali da se urušavaju sami od sebe, jer bi postajalo sve teže tvrditi da je neko „strano tijelo“ ako u svemu što jeste i što radi predstavlja živi, vidljivi i odgovorni dio zajednice.

Jedan jasan i poučan primjer takvog pristupa bio bi uporno i strpljivo objašnjavati koliko je Prvi srpski ustanak, koji Srbija danas obilježava kao Dan državnosti, bio revolucionaran ne samo u nacionalnom nego i u duboko civilizacijskom smislu — kao radikalan obračun sa feudalnim poretkom i logikom nasljedne potčinjenosti. Bez tog istorijskog presedana, bez pobune koja je u temelje političke stvarnosti ovog prostora upisala ideje egalitarnosti i otpora eksploataciji čovjeka po čovjeku, čak bi i kasnije državnosti jugoslovenskih republika Crne Gore i Bosne i Hercegovine – koje se danas rado pozivaju upravo na te vrijednosti – bile krajnje upitne, ako ne i nezamislive.

Bila bi to, ujedno, i tiha ali snažna politička lekcija – i nama samima i drugima – da se u podnebljima identitetske prošaranosti, ukrštenih tradicija i različitih, ali srodnih čitanja istorije, stvari nikada ne smiju prelamati preko koljena. Jer u takvim prostorima nagle odluke obično ne donose rješenja, nego trajne i katastrofalne lomove sa nesagledivim posljedicama. Mi, htjeli to ili ne, nemamo bližih jedni od drugih, i upravo to je činjenica koju moramo imati pred očima u nastajućem, turbulentnom multipolarnom svijetu, prepunom beskrupuloznih lešinara koji strpljivo čekaju da neko drugi obavi prljavi posao samorazaranja.

Drugim riječima, Srbi moraju biti najbolji Crnogorci i najbolji Bosanci i Hercegovci upravo zato da bi porazili zločinačke priče o sebi kao uljezima na sopstvenoj zemlji. Tek u tom trenutku Srbija prestaje biti „inostranstvo“ ili jedina zamišljena matica, i postaje ono što istorijski već jeste: dio istog prostora koji se, bez kompleksa i bez isključivosti, može osjećati kao otadžbina na jednak i nedjeljiv način kao one u kojima živimo.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Slične teme:Crna gora istaknuto srbi vuk bačanović

Sledeće

Теле са двије главе у Зети!

Ne propustite

Čovjek koji je preporodio Zetu

Reklama

Klikni da ostaviš komentar

Kolumne

Od watchdoga do partijskog megafona: gdje su danas mediji u Crnoj Gori?

Autor: Vladimir Jovanović

U savremenim društvima mediji se s pravom nazivaju „sedmom silom“ ili „četvrtom granom vlasti“ jer, iako nijesu formalni dio sistema vlasti, imaju ključnu ulogu u informisanju građana, nadzoru institucija i tumačenju društvenih procesa. Upravo ta kontrolna i javna funkcija čini ih temeljem svake demokratije. Ipak, u Crnoj Gori sve je izraženiji jaz između te medijske funkcije i stvarnosti, u kojoj političke partije i njihovi funkcioneri sve češće podrazumijevaju da mediji treba da budu u njihovoj službi

Osnovne funkcije medija tradicionalno se svode na nekoliko ključnih: informativnu, edukativnu, kontrolnu i interpretativnu. Mediji informišu građane o događajima od javnog značaja, obrazuju ih kroz kontekst i objašnjenja, nadziru rad institucija i propituju rad nosilaca moći, te tumače složene društvene procese. Upravo ta kontrolna funkcija – često nazivana watchdog ulogom – predstavlja srž njihove demokratske vrijednosti. Mediji ne postoje da bi služili vlasti, već da bi je propitivali, nadzirali, kontrolisali i eventualno korigovali.

Međutim, između teorije i prakse često postoji dubok jaz. U Crnoj Gori, kao i u mnogim tranzicionim društvima, svjedočimo zabrinjavajućem trendu u kojem političke partije i njihovi funkcioneri sve češće polaze od pretpostavke da mediji treba da budu u njihovoj službi. Umjesto da prihvate kritiku kao nužan element političkog života, oni je doživljavaju kao neprijateljski čin. U takvom ambijentu, nezavisno novinarstvo postaje meta pritisaka, a profesionalni standardi se pokušavaju zamijeniti lojalnošću.

Razlike ovih tendencija variraju od slučaja do slučaja, ali pomenuto je karakteristično i za lokalne medije koje pokušavaju da kontrolišu lokalni, često nedorasli igrači, kao i za mainstream medije koje pokušava da kontroliše sve prisutniji i kompleksniji krupni kapital. I jedna i druga igra su opasne, samo što je na lokalnom nivou banalnost više vidljiva. Ipak, fluidnost interneta, pa i nezahvalni algoritmi, koji često diktiraju šta je glavno u javnosti – lokalne medije ugrađuju u širi globalni prostor, pa oni dobijaju i širi odjek i uticaj.

Posebno je problematična praksa u kojoj se dugogodišnji rad, kredibilitet i trud medija pokušavaju „kupiti“ kroz različite oblike saradnje, familijarizacije, ali i nametanje osjećaja zahvalnosti što te primijetio jedan ,,moćnik“. Takve ponude često nisu samo neprimjerene, već i duboko pogrešno razumiju prirodu medijskog rada. Novinarstvo podrazumijeva saradanju, razmjenu informacija, provjeru vjerodostojnosi ili umjeresnost koja prevenira potencijalne sadržaje sa štetnim efektima po zajednicu, ali novinarstvo nije usluga koja se može naručiti i prilagoditi političkom interesu, već javna odgovornost koja podrazumijeva integritet i autonomiju.

Ono što politički akteri pritom često ne uviđaju jeste da takvim pristupom ne štete samo medijima, već društvu u cjelini, ali i sebi samima. Kada se kritika utiša, a pitanja izbjegnu, nestaje prostor za napredak. Bez izazova nema razvoja, bez sučeljavanja nema boljih rješenja, a neizazvani političari počinju da se degenerišu u svojim partijskim ćelijama i ideološkim fikcijama. Umjesto dinamičnog društva koje teži unapređenju, stvara se učmalost u kojoj dominiraju podobnost, beskičmenjaštvo i iskvarenost, a posledica svemu pomenutom je opšti nazadak zajednice.

Zato je uloga lokalnih, nezavisnih portala danas važnija nego ikad. Oni ne samo da informišu, već i podsjećaju – šta mediji jesu i šta moraju ostati. Ne servis vlasti, već servis javnosti. Ne produžena ruka politike, već njen korektiv. Upravo u toj dosljednosti leži njihova snaga, ali i njihova odgovornost.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Kolumne

Vukićević: Trobojka kao simbol pomirenja i povratka Crne Gore sebi

Autor: Boško Vukićević

Nedavno sam ukazivao na to da ključnim identitetskim pitanjima, koja još uvijek nijesu pravedno riješena, srpski politički predstavnici moraju da se bave s pozicija vlasti, koje su se nakon toliko muka domogli, a ne iz opozicije. Ambijent vječite opozicije, u koji neko uporno želi opet da smjesti srpski narod – kao da mu više decenija opozicione borbe i muka nije bilo dovoljno – nije pogodan za uspješno rješavanje takvih pitanja.

Štaviše, početni koraci demokratskog sazrijevanja Crne Gore, nakon pada diktature, pokazuju da srpski politički predstavnici moraju imati neuporedivo veće prisustvo, kako u zakonodavnoj tako i u izvršnoj vlasti, da bi koalicione partnere ubijedili u opravdanost pravednog, demokratskog i kompromisnog rješavanja pitanja jezika, zastave i dvojnog državljanstva. Po mom mišljenju, do tog značajnijeg prisustva srpskih predstavnika u svim granama vlasti će doći nakon izbora u narednoj godini, imajući u vidu da aktuelni osjećaj veće integracije srpskog naroda u državne strukture, doprinosi smanjenju retorike koja je, u vremenima Đukanovićeve autokratije, Srbe tretirala kao remetilački faktor.ž

Ako smo zaključili, s jedne strane, da bi izlazak srpskih predstavnika iz vlasti bio iracionalan i mazohistički potez, njihovi današnji partneri na vlasti, s druge strane, treba da steknu poseban senzibilitet naspram rješavanja identitetskih pitanja koja spadaju u korpus osnovnih ljudskih prava. Imajući u vidu da kompromisno rješavanje takvih pitanja doprinosi opštenarodnom pomirenju, kao i sveukupnom progresu Crne Gore. Osim toga, ponovno uvođenje trobojke kao narodne zastave, srpskog jezika kao službenog i dvojnog državljanstva može samo učvrstiti vladajuću koaliciju i nakon sljedećih izbora.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Kolumne

Вук Бачановић: Руси и ми – љубав у два примјерка

AI generated

Постоје тренуци у јавном простору када се стварност пројави као безобразно неугодан свједок против свих колективно уредно изграђених и медијски одржаваних илузија. И баш тада – не прија никоме.

Аутор ових редова је, рецимо, још 2022. године имао ту несрећу, или ако вам је то драже тако назвати дрскост, да каже како рат у Украјини није баш холивудски спектакл о добрим и злим момцима који нам се сервирао у ударним терминима, са пригодном музиком која одговара емотивном злостављању моралистичком паником. Да је, напротив, ријеч о финалном чину једног дугог геополитичког надгорњавања, у којем су се карте, да је било среће и разума, могле сложити и друкчије.

Резултат је био очекиван. Оркестрирано згражавање, морални театри, хистерични усклици о „цивилизованом свијету“ и дигитални јуриши ботовских легија које су, као по команди, понављале да ће се човјечанство коначно обрачунати са руским „варварством“. У том хору посебно је гласна била Црна Гора, гдје су протести – у организацији бивше власти – добијали форму чудне историјске алхемије: антифашизам из 1941. претварао се у аплаузе једном сасвим другачијем, савременом политичком пројекту у Кијеву, па су се партизанске кости, дакако без консултација с покојницима, користиле као декор за нову геополитичку лојалност режиму који је био не само проамерички, већ и – не, то није руска пропаганда – неонацистички.

Четири године касније, стварност је, као и обично, одлучила да не учествује у пропагандном сценарију.

Испоставило се да је тај исти „цивилизовани свијет“ био више него способан да спријечи мировни договор у раној фази сукоба. Испоставило се да су стотине хиљада мртвих војника и цивила, и руских и украјинских, дјелимично и цијена те одлуке. Испоставило се и да о томе нису говорили само Џефри Сакс и Џон Миршхајмер, које су дежурни чувари атлантистичке врлине годинама покушавали представити као некакве сумњиве чудаке са универзитетских маргина, већ и Стивен Волт, Анатол Ливен, Ричард Саква, Џек Метлок, Час Фримен и други западни аналитичари и дипломате које није било баш тако лако отписати као „Путинове мегафоне“, осим, наравно, у времену када је пропаганда већ одавно замијенила мисао, а морална поза постала још као никада исплативија од интелектуалног поштења.

А онда је дошао и остатак мозаика.

„Епстинови фајлови“, који више личе на каталог моралног труљења врхова западне моћи него на било какав уредан правни досије. Газа, људска касапница која се уживо преноси као морбидна комбинација геополитике и ријалитија, у којој бомбе падају уз пратњу саопштења о „праву на самоодбрану“. Судан, који се готово стидљиво склања иза других трагедија, као да мање вриједи ако није довољно медијски исплатив. Иран, који се у ту исту глобалну драму укључује као још једна станица на мапи свеопштег лудила Вашингтона и његових сателита.

И ту се, хтјели ми то или не, појављује једно врло незгодно питање: ко је, заправо, тај „цивилизовани свијет“ и каква је природа оних који у његово име држе лекције човјечанству? Јер, ако мало загребете по тој блиставој фасади, сувише често испод ње не затичете просвијећене чуваре реда, него изопачене силоватеље, педофиле, окултисте, фанатике и корпоративно нашминкане варваре који су, ето, имали ту срећу да њихова чудовишта носе скупа одијела, а не турбане или шубаре.

Но, да не останемо само на глобалним апстракцијама, јер – као и увијек – ђаво најрадије станује у локалним детаљима.

Један од тих детаља, уредно архивиран, потписан и датиран, води нас у 2011. годину. У документ који би, у неком мирнијем времену, можда остао тек занимљивост за фусноте, али данас дјелује као мала лекција из политичке антропологије овдашње елите: споразум о сарадњи између Демократске партије социјалиста Црне Горе и Путинове „Јединствене Русије“.

Да, баш те Русије.

Документ је написан класичним језиком бирократског опскурантизма. Говори се о „равноправном партнерству и стратешкој сарадњи“, о „јачању добросусједства и пријатељства“, о „међупартијским односима“ као важном саставном дијелу руско-црногорских односа, а онда долази оно занимљивије: стране ће се „консултовати и вршити размјену информација о актуелним питањима ситуације у Руској Федерацији и Црној Гори“, упознаваће једна другу са искуствима у области „партијске изградње, организационог рада, контролно-ревизијске дјелатности, наставе и припреме кадра, издавачке дјелатности, учешћа у дјелатности органа законодавне и извршне власти, политике са младима, међународних односа“ и других сфера од заједничког интереса.

Другим ријечима, није ту ријеч о каквом успутном руковању уз кафу и минералну, него о сасвим озбиљној партијско-институционалној сарадњи.

Даље, стране се обавезују да ће „редовно вршити размјену партијских делегација на разним нивоима“, организовати сусрете експерата, развијати међупартијске односе и контакте „на регионалном нивоу“, успостављати односе и вршити размјену искустава по линији својих представника у органима законодавне власти, те организовати под својим покровитељством билатералне и мултилатералне семинаре, конференције и округле столове уз учешће „широког круга експерата и представника јавности“ о најактуелнијим питањима руско-црногорских и међународних односа. А као шлаг на ту малу геополитичку торту стоји завршна формула да је споразум сачињен „у два примјерка, на руском и ”черногорском” језику“.

Е, ту већ почиње права балканска литература.

Јер, ако је ико годинама продавао причу о „црногорском језику“ као о готово метафизичком обрачуну са српским свијетом као манифестацији „руског малигног утицаја“, онда је то био баш тај политички апарат. Али, гле чуда, кад је требало уредно саставити споразум са Путиновом партијом, никаквих егзистенцијалних недоумица није било. Није Москва – коју Вучићеви и Додикови пропагандисти тигра од папира званог „српски свијет“ отворено проглашавају својим заштитником – колико видимо, била нарочито потресена тим идентитетским инжењерингом; напротив, потписивало се мирно, у два примјерка, са свом нужном протоколарном топлином. Тако смо добили још један доказ да је на постсоцијалистичком Балкану „идентитет“ често само локална алатка за дисциплиновање домаћег становништва, док се на спољном плану послови уговарају са свима, без много метафизике и уз сасвим приземну логику голог интереса.

Јер, ако је једна страна у овој нашој балканској драми склона да Русију демонизује, друга је – са подједнаком страшћу и подједнаким недостатком трезвености – митологизује. Једни у њој виде варварина пред вратима Европе, други готово есхатолошког заштитника православља и српства, неку врсту геополитичког арханђела са нуклеарним арсеналом.

Русија није ни једно ни друго.

Она је, као и свака велика сила, прије свега политички актер са властитим интересима, који се не поклапају нужно ни са нашим страховима ни са нашим надама. Спремна да сарађује са ким јој одговара – па макар то били и исти они који је данас најгласније осуђују. Спремна, исто тако, да препозна и уважи сваку локалну конструкцију, сваку нову идентитетску формулу, сваки језички аранжман, ако то служи ширем дипломатском или ужем страначком интересу владајуће партије. И баш зато су смијешне и дјетињасте све оне представе о Русији као о вјечном непријатељу цивилизације, али и оне, можда још детињастије, о Русији као о мистичном и безусловном пријатељу српског народа.

И ту, можда, лежи најважнија лекција овог малог документарног открића.

Не о ДПС-у – јер његова идеолошка флексибилност већ одавно није вијест, него уређај. Машина. Рефлекс. Цијела једна технологија преживљавања на власти и ван ње. Него о нама.

О нашој склоности да свијет посматрамо као позорницу моралних бајки, а не као арену интереса. О нашој потреби да велике силе претварамо у митолошке фигуре – било демоне, било свеце у оквирима банално манихеистичке митологије. О нашој интелектуалној лијености да прихватимо како се политика, нажалост или на срећу, не води у категоријама метафизичког добра и зла, већ у категоријама моћи, страха, користи, калкулације и понекад веома прљавог прагматизма.

А документи, ето, понекад имају ту незгодну особину да нас на то подсјете.

Иако историјска лекција гласи мало другачије.

Пад Берлинског зида и колапс Совјетског Савеза нису били само највећа геополитичка катаклизма краја двадесетог вијека, него и транспарентни опроштај од једне велике, ма колико противрјечне, историјске наде да би човјечанство једном могло живјети у цивилизованијем, егалитарнијем и мање неправедном свијету; у свијету у којем политика не би била тек берза интереса похлепне владајуће класе, него простор у којем се бар покушава мислити о јединству људског рода и, изнад свега, о престанку израбљивања човјека по човјеку као коначном цивилизацијском циљу. Умјесто тога, добили смо поредак у којем велике силе, с обје стране некадашње гвоздене завјесе – доводећи свијет на праг нуклеарног холокауста – једна другој подривају системе подржавајући разнолики спектар истински анти цивилизацијских чудовишта. За запад смо већ све рекли. Али Москва, према бројним истраживањима, финансијски, политички или медијски оснажује различите крајње десничарске актере на Западу — од кредита партији Марин Ле Пен, преко институционалних веза са аустријским ФПО, до шире пропагандне подршке антисистемским покретима – али и, у балканској варијанти те исте прагматике, одржава односе и са структурама попут црногорског ДПС-а. Тако су они који су Русију проглашавали непријатељем цивилизације најчешће описивали посљедице властитог поступања према њој – односно њеног поклекнућа пред тим поступањем – док је и сама Русија, одбацивши сваку већу историјску амбицију осим голе моћи, пристала да се сведе на још једног сасвим обичног, мада нуклеарно наоружаног, учесника у свијету против којег је некада, бар у идеолошком смислу, тврдила да се бори.

А Црна Гора? Она је тек савршено умањена слика једне шире, цивилизацијске руине: мјесто гдје су идеје одавно потрошене, принципи обесмишљени, а политика сведена на вјештину преживљавања у свијету без смисла – свијету у којем се све може рећи, све потписати и све заборавити, под условом да постоји корист – за неколицину.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)