Nakon obaranja diktature i antisrpskog režima 30. avgusta, uz ekonomski rast i povećano zapošljavanje, otpočeo je i proces demokratizacije društva i izgradnje pravnih institucija. Mnogi građani bi željeli da takav proces ide brže – a uporedo s njim i pravedno rješavanje preostalih ključnih identitetskih problematika – ali njegova brzina ne zavisi isključivo od srpskih političkih predstavnika, koji čine samo jedan, iako značajan dio vlasti. Uostalom, nije sve ni u brzini procesa, koliko u njegovom kvalitetnom i čvrstom razrješenju.

Kako bi pomenuti kvalitet procesa bio ostvaren, neophodno je prije svega imati dobre odnose i međusobno razumijevanje među osnovnim članicama vladajuće koalicije (koje će ostati iste i nakon narednih izbora, uprkos željama i nadama DPS-a i satelita). Dobri odnosi i razumijevanje među koalicionim članicama zavise i od politika kompromisa i međusobnih ustupaka.

Zapravo, i samo dostizanje opštenarodnog pomirenja (koje važi razumjeti kao stanje u kojem nema svakodnevnih međunacionalnih i interkonfesionalnih napetosti, nema „pobjednika i pobijeđenih“, nema sistemske diskriminacije bilo koga) – može i mora biti ostvareno, u prvom koraku, samo uz politike razumijevanja, kompromisa i ustupaka u okviru vladajuće koalicije.

Mandićevo prisustvo proslavi 21. maja treba vidjeti prvenstveno kao ustupak drugom dijelu vladajuće koalicije. Uz očekivanje i, naravno, dogovor da i partnerska strana, kada nastupi odgovarajući momenat, ima razumijevanja za rješavanje problematika koje su za srpski narod u Crnoj Gori od posebnog značaja (kao što su povratak srpskog jezika kao zvaničnog, crnogorske trobojke kao narodne zastave i dvojnog državljanstva). Za demokratizaciju društva je od izuzetnog značaja da se previše ne odlaže pomenuto razumijevanje za rješavanje identitetskih pitanja.

Мило Ђукановић је у свом „историјском“ интервјуу Побједи и Телевизији Е из маја 2026. године, након три деценије власти, одлучио да јавности свечано саопшти како је деведесетих био жртва сопственог „југословенског идеализма“ и да Црна Гора, „није на вријеме регистровала промјену“ када су власти у Београду схватиле да је Југославија изгубљена. Човјек то говори са таквом невиношћу црногорске Црвенкапице изгубљене у шуми пуној српских вукова да би неупућен посматрач помислио како је ријеч о предсједнику мјесне заједнице из Колашина коме су вијести из федералног врха достављане кроз страначки филтер са кашњењем од седам дана, а не о другом човјеку режима у Црној Гори, човјеку који је сједио у самом центру политичког, безбједносног и пропагандног механизма тог времена. Испада да је Ђукановић деведесетих протестујући против великосрпства тумарао ходницима црногорских државних институција, носећи у рукама изблиједјели портрет друга Тита, док су се око њега, потпуно непримјетно, дешавали ратови, мобилизације, пропаганда, злочини против човјечанства и распад државе.

Посебно је дирљива та његова накнадна политичка катарза у којој човјек који је био на власти готово исто колико и Тито открива да је „великосрпски национализам“ био главни окидач југословенске трагедије. Као да је југословенска криза као прелудијум распаду започела у Београду деведесетих када је Милошевић одједаред устао на десну ногу, а не деценијама раније кроз републичке национализме, Хрватско прољеће, конфедерализацију земље и постепено разарање заједничког политичког простора. Као да су се Словенија и Хрватска за независност припремале тек кад је Милошевић схватио да од његове улоге новог Тита нема ништа. И што је најкомичније, Ђукановић данас критикује Београд деведесетих због „платформе велике Србије“, а управо је та иста београдска политика на крају пристала на распад Југославије, прихватила Бадинтерову логику небитности Устава СФРЈ и практично ушла у историјски договор са хрватским, словеначким и бошњачким сепаратизмом око комадања заједничке државе. Дакле, чак ни тај српски национализам, којим данас Ђукановић плаши дјецу по региону, није имао снаге ни воље да заиста сачува Југославију, већ је завршио као трагична мјешавина импровизације, капитулације и катастрофе.

Када сам прије десетак година разговарао са ратним предсједником Народне скупштине Републике Српске Момчилом Крајишником – човјеком који је са Алијом Изетбеговићем подијелио моје родно Сарајево, а потом из њега иселио десетине хиљада Срба – готово сам, слушајући његово доброћудно изигравање миротворца и забринутог националног прегаоца, себе ухватио да на тренутке помишљам: „Боже мили, ко ли је све ове страхоте подметнуо овом часном старцу па је осуђен за ратне злочине?“

Ђукановић је дефинитивно завршио исти занат, али у црногорском контексту.

Како заиста неупућен човјек да се постави пред његовом пензионерском позом „сазрелог политичара“ да историју препричава као да је читав живот провео затворен у подруму неког омладинског дома у Никшићу, а не у самом врху власти коју је лично помагао да дође на власт. Човјек данас, са готово сузном носталгијом, говори о „часним и компетентним људима“ Црне Горе који су „напустили политичку позорницу“ и тако земљу оставили без „неопходне мудрости и државничког искуства“. Невјероватна формулација. Као да су ти људи мирно отишли у пензију да саде кромпир у Ријеци Црнојевића, а не да их је управо генерација младих јуришника предвођена самим Ђукановићем политички почистила у антибирократском преврату, уз митинге, хистерију, медијски линч и Милошевићеву асистенцију.

Човјек који је говорио о границама „које су повлачили приучени бољшевички картографи“ и који се почетком деведесетих готово такмичио у доказивању лојалности Караџићевом режиму у Босни и Херцеговини, сада говори као да је све то био неспоразум изазван претјераном емотивном везаношћу за Југославију. Није, дакле, проблем био у власти, пропаганди, интересима и политичком опортунизму – него у томе што су, ето, били превише југословени. Испада да су се ратне политике, националне мобилизације и читаво балканско крвопролиће деведесетих дешавали готово као нека врста несрећног ексцеса претјеране љубави према братству и јединству.

И ту лежи суштина Ђукановићеве политичке биографије. Он политику из деведесетих није напустио зато што се одједном сјетио да је „антифашиста“, демократа или дубоко моралан човјек, већ зато што је схватио да се стара идеолошка роба више не продаје на довољно профитабилном тржишту. Зато је контаминирану српску националну идеју деведесетих само пресвукао у нову идеолошку униформу – у једну хрватским праваштвом инспирисану, псеудоисторијску визију Црне Горе као наводно „сатрте“ несрпске Дукље, вјековне жртве сопственог српства и несрећног историјског брака са Србијом. Тако је од бившег младог јуришника Милошевићеве политике постао дворски идеолог једне готово карикатуралне анти-Црне Горе: земље у којој је све што је вијековима чинило њен идентитет морало бити или фалсификовано, или проглашено окупаторским наслагама на „аутентичном“ дукљанском бићу, готово једнаким зилотским набојем на који је Ратко Младић спроводио „освету“ над Турцима и који је у сврху те своје историјске мисије од Ђукановића добијао бензин за тенкове и транспортере, упркос Милошевићевим санкцијама.

У том новом политичком театру Црна Гора више није била историјска српска земља са својим специфичним државним путем и снажним локалним идентитетом, него нека врста балканске Атлантиде коју су кроз вијекове потапали зли Срби, православље и сопствена традиција. И тако је Ђукановић, без икаквог стварног дисконтинуитета, само наставио исту политику манипулације идентитетима другим средствима: до јуче је мобилисао људе у име угроженог југословенства и српства, данас у име угрожене дукљанске посебности и евроатлантске цивилизације. У оба случаја народ имао улогу статисте, историја пластелина за дневнополитичке потребе, а држава приватног посједа власти која је идентитете мијењала готово брже него што су се мијењале заставе на јавним институцијама.

Зато истински просрпски став у Црној Гори нема никакву потребу да брани ни београдску политику деведесетих, ни Ђукановићеву накнадну конверзију. Напротив – дужан је да одбаци оба та лажна спаситељства. И оно које је пристало на распад Југославије уз катастрофалне ратове и историјски пораз, и ово које је на рушевинама те катастрофе изградило приватни режим, НАТО-комесаријат и дворску идеологију у којој се свака критика власти проглашава нападом на државу. Јер Мило Ђукановић никада није био никаква алтернатива национализму – он је био само најталентованији и најдуговјечнији политички трговац конфузним емоцијама.

Зато аутентична српска политика у Црној Гори нема никакву потребу да брани ни београдску политику деведесетих, ни оно што се, у њено име противи Ђукановићевом насљеђу. Дакле, оно ригидно српство деведесетих које је, у својој интелектуалној и моралној биједи, успјело да компромитује најбоље елементе српске политичке традиције, претварајући их у карикатуру испуњену ратном хистеријом, равногорским ревизионизмом и провинцијалним месијанством нарцисоидних манипулатира, увиђајући, истовремено, да је дукљанско монтенегринство изникло управо из те контаминације као њен природни наставак другим средствима.

Заиста, ријетко се рађају тако трагичне личности као Мило Ђукановић: човјек који је у свакој епохи случајно био баш уз најјачег, који је сваки историјски заокрет дочекао на функцији, са обезбјеђењем и државним апаратом иза леђа, и који је из сваког идеолошког бродолома излазио чист, испеглан и накнадно морално препорођен. Можда би на крају и сама историја требало да му упути једно велико, топло, људско извињење што га је тако сурово и немилосрдно тјерала да читавог живота буде баш на оној страни на којој су новац, полиција, медији, амбасаде, шверцерски канали, побједници и накнадна морална памет. А и ми, све његове жртве и њему сличних хуманиста да му се извинемо јер нисмо схватили о каквом Југословену се радило и због чега је било неопходно да нас мучи и понижава.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

Манир политичара никада није био да „само“ лажу. То је сувише груба и неефикасна техника. Прави занат састоји се у томе да се дисторзија историјских и савремених чињеница обликује у ону врсту лажи која доноси конкретну корист у кампањи која се никада не завршава – већу популарност, ојачану позицију, још један аранжирани аплауз одушевљених сљедбеника након што се лаж заори уз помоћ микрофона и остатка припадајуће технике озвучења.

Проблем, међутим, настаје онда када тај занат пређе границу и почне да разара не само дневнополитичку истину, него и елементарно достојанство заједнице у чије име се наводно говори. Ради се о монструозним лажима упакованим у пијетет и констернираност, сервираним управо на мјестима највећих народних страдања и погибија, којима је циљ светост и неповредивост жртве ставити у службу давања кредибилитета најбруталнијем изопачењу истине.

Управо у том регистру говора са одсуством сваког обзира треба читати и говор изречен на комеморацији у Доњој Градини 19. априла 2026. године, када је предсједник Србије Александар Вучић изговорио:

„Зашто је Јасеновац опстао до априла 1945. године, када је Београд ослобођен у октобру 1944, зашто комунисти никада нису хтјели да крену на Јасеновац и зашто су покушавали сви да прикрију трагове злочина у једној од најкрвавијих фабрика смрти у свијету?“

Овако формулисана питања се никада не постављају да би се на њих добио одговор, или због неке истинске забринутости, већ да сугеришу да говорник „истину“ на основу које саставља политичку оптужницу већ зна. Јер, ако су „сви“, а понајвише комунисти „покушавали да прикрију“ оно што се четири ратне године догађало у Јасеновцу, онда би ваљда прво требало објаснити зашто је већ 1942. године, усред рата, на партизанској територији објављена брошура Jasenovački logor: Iskazi zatočenika koji su pobjegli iz logora 1942. godine. Или зашто се одмах након рата, и током читавог периода ФНРЈ и СФРЈ, појављује један непрекинут низ књига, докумената и филмова о Јасеновцу — управо она врста „тишине“ која пише, снима и архивира.

О континуитету објављивања извора, свједочанстава, историографских радова и документарних филмова о Јасеновцу од рата до краја СФРЈ видјети: Jasenovački logor: Iskazi zatočenika koji su pobjegli iz logora 1942. godine, Пропагандни одсјек АВНОЈ-а, 1942; Zločini u logoru Jasenovac, Земaљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Загреб, 1946; Никола Николић, Jasenovački logor, Загреб, 1948; Мирко Першен, Ustaški logori, Загреб, 1952; Драго Чолаковић, Kronika iz pakla, 1971; Радован Тривунчић, Jasenovac i jasenovački logori, 1972; Никола Николић, Jasenovački logor smrti, 1974; Егон Бергер, 44 mjeseca u Jasenovcu, 1978; Љубо Јандрић, Jasenovac, Сарајево, 1980; Милко Рифер, Grad mrtvih: Jasenovac 1943, 1981; Чедомил Хубер, Bio sam zatočenik logora Jasenovac, 1985; Антун Милетић, Koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945: Dokumenta, књ. I–III, Београд–Јасеновац, 1986–1987; Антун Милетић, Ustaška fabrika smrti 1941–1945, Београд, 1988; Радомир Булатовић, Koncentracioni logor Jasenovac s posebnim osvrtom na Donju Gradinu, Сарајево, 1990; Владимир Дедијер и Антун Милетић, Protiv zaborava i tabua, Сарајево, 1991; као и документарне филмове: Jasenovac, реж. Густав Гаврин и Коста Хлавати, Filmsko preduzeće DFJ, 1945; Jasenovac, реж. Богдан Жижић, Zagreb Film, 1966; Evanđelje zla, реж. Гојко Кастратовић, Спомен-подручје Јасеновац, 1973; Krv i pepeo Jasenovca, реж. Лордан Зафрановић, 1984/1985; Kula smrti, реж. Владимир Тадеј, Спомен-подручје Јасеновац, 1988; за опсежну библиографију видјети: Јован Мирковић, Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, Београд, 2000/2005.

Надаље, војни проблем ослобађања Јасеновца није био у недостатку воље „злих комуниста“, него у објективној немогућности да се изведе брз, изненадан и истовремено потпуно успјешан удар у условима који су системски фаворизовали браниоца: логор је био смјештен у мочварно-речном систему Саве, Уне и канала који су ограничавали маневар и откривали сваки покрет нападача; утврђен жицом, бункерима и стражарницама, са сталном посадом и митраљеским покривањем; повезан железницом са Загребом и Београдом, што је омогућавало брзо довођење појачања; а најважније — функционисао је као простор са таоцима, у којем би и најмањи знак продужене борбе дао браниоцима вријеме да приступе масовном убијању заточеника. У таквим условима, сваки напад који није савршено координисан и тренутно одлучујући значио би не ослобођење, него убрзани покољ. Чак и 1944, када су партизанске снаге биле знатно јаче, остају кључне препреке: равничарски терен без заклона онемогућава изненађење, логор је и даље чврсто утврђен и покривен ватром, у његовој непосредној позадини налазе се јаке њемачке и квислиншке снаге спремне за интервенцију, а сама логика логора смрти значи да би сваки продужени сукоб био сигнал за ликвидацију заточеника. Зато питање никада није било „зашто нису хтјели“, него да ли је уопште постојао оперативно изводљив начин да се напад изведе без непосредног претварања покушаја спасавања у масовну погибију оних које треба спасити.

На крају крајева, спочитавати такво нешто војним формацијама које су у коначници уништиле НДХ и ослободиле не само Јасеновац, него читав систем њених казамата, представља застрашујућу дрскост према историји српског народа и демонски безобразлук према онима који су ту борбу изнијели и чије су породице – управо зато јер су живјеле на устаничким, партизанским, територијама – чиниле највећи број укупних заточеника и жртава Јасеновца.

Ако ишта дугујемо жртвама Јасеновца, онда је то барем елементарна пристојност да не бркамо ствари: усташе су масакрирале живе људе – читаве свјетове, српске и оне србофилне, југословенске и антифашистичке – а данашњи политички говор, када се служи лажима под плаштом пијетета, насрће на оно што је од тих људи једино остало: истина о њиховом мученичком страдању и ко је за њега одговоран. И та разлика није ни мала ни небитна. Тамо гдје се једном убијало ножем и маљем, данас се убија редукцијама стварности, извртањима и подметањима све док се сјећање не претвори у погодан материјал за неки од чудовишних ријалитија на Пинку или неком другом Вучићевом порнографском медију. А то је облик континуитета насиља раван ономе хрватских ревизиониста који нам објашњавају да је Јасеновац био мјесто удобног становања у којем је понеко можда умро од заразне болести, или га је грешком убио пијани стражар којем су србо-комунисти срушили кипић малог Исуса у родном селу.

Заправо је и гори – јер се усташки режим није претварао да је нешто друго, док ова врста лажи не само да понижава жртве третирајући их као стоку на политичкој пијаци, него им жели украсти и посљедње уточиште: да нису убијени само зато што су Срби – јер сте у НДХ након 1942. могли не само преживјети већ и градити каријеру као послушни „православни Хрват“ који увиђа поглавникову цивилизацијску визију правашке Хрватске до Дрине – већ као Срби спремни да умру за слободу и достојанство не само за част и слободу свога народа како би остали оно што су одувијек били, већ и цијелог слободољубивог човјечанства. Укратко, за све оно што им Вучићев режим данас одузима.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)