Када ове фундаменталне ствари схвате све компоненте владајуће већине, али и многе које су дио актуелне и будуће опозиције – створиће се услови за рјешавање тих питања. Нажалост, на данашњи дан она још увијек нијесу ријешена, јер је наша држава тек прије неколике године закорачила стазама демократије. Још увијек не постоји довољно изграђена свијест код неких дјелова власти о суштинском значају рјешавања ових тематика. Задатак српских политичких представника је да се услови за рјешавање датих питања створе што је прије могуће.

Како би такви услови били остварени у што краћем року, неопходно је јачање заједништва и повјерења у оквиру владајуће коалиције, који су данас на задовољавајућем нивоу, али морају бити на још вишем након очекиване побједе исте коалиције на изборима за годину дана. Јер, јачање партнерских односа и заједништва доприноси и јачању свијести у оквиру коалиције да су “твоји проблеми и твоје бриге аутоматски и – моји проблеми и моје бриге”. Надаље, неопходно је и даљње јачање српског политичког фактора који је данас на позицијама власти.

Потребно је и даљње снажење утицаја и веза који српски политички фактор има у међународним институцијама. Што си утицајнији у том амбијенту, има се више “слуха” за твоје захтјеве и потребе. На тај начин, неријешена “идентитетска питања” доћи ће на дневни ред вјероватно након наредних избора, а сигурно након уласка државе у ЕУ (јер ће у том случају кршење људских права бити многоструко видљивије). Мада, можда буде и неких позитивних вијести у вези са црногорском тробојком и прије тога.

То су, заправо, нови српски одговори за нова времена, о којима је недавно говорио Мандић.

Поновићу, рјешавање поменутих питања, а и свих других која су од фундаменталног значаја за српски народ, али и све друге грађане Црне Горе – могуће је само из позиција власти, а никако са улице. Могуће их је ријешити само – “из фотеља”. Могу их ријешити само људи који су “у фотељама”.

Нијесу у праву они критичари, актуелне власти и српских политичких представника, који инсистирају на томе да ништа позитивно није учињено – прије свега за српски народ – након ослобођења земље од диктатуре ДПС-а. Дакако, могло се радити у неким сегментима боље, али је апсурдно поређење са периодом ДПС- клептократије. Прије свега, земља економски неупоредиво боље стоји, животни стандард је бољи, а нема више ни бруталне дискриминације на националној основи приликом запошљавања у државним институцијама, ни другдје. У великој мјери су спласнуле међунационалне и интерконфесионалне напетости. Слободније се дише. У државне институције и у министарства се вратила ћирилица. Итд… Постоји огроман простор за даљња побољшања, као и за задовољење великог броја разочараних који и даље нијесу доживјели правду – али, далеко од тога да је мало учињено, како заступају неки.

Они политички представници који српски народ, након деценија патњи и борбе против аутократије, желе да врате на улице и у изолацију – у дубокој су заблуди. Прије свега – јер таквим политикама драстично умањују сопствени коалициони капацитет, а народу који заступају датим чињењем наносе ненадокнадиву штету. Има још прилично времена до наредних избора и надам се да ће промијенити тренутни став – јер нам је слога примарна вриједност. Мудрим политикама остварићемо наше интересе, а српски народ у Црној Гори више никада неће бити вјечита опозиција.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

Ранко Кривокапић, треба признати, не измишља проблем када говори о политичким застрањењима дијела црквене јерархије у Црној Гори. Повезаност једног дијела црквеног естаблишмента са четничким ревизионизмом није никаква фантазија грађанске параноје, него врло озбиљан проблем за саму Цркву, за њену моралну вјеродостојност и за друштво у којем дјелује. Ако је тачно да се, како се јавно тврди, лик Баја Станишића налази на фресци или зидној представи у острошком простору у којем се обављају крштења, то јесте скандал. Али чак и без те још недовољно провјерене фреске, сама меморијално-литургијска рехабилитација Станишића у Острогу остаје озбиљан проблем.

Не зато што је Станишић био „незгодна историјска личност“ о којој постоје различита мишљења, него зато што је ријеч о човјеку који је – историјски документовано – након слома устаничког јединства у Црној Гори, 1942. године прешао у отворену сарадњу са италијанским окупатором, стављајући своје формације у службу заједничке борбе против НОП-а. Та сарадња није била, ето нека кафанска симпатија према Италијанима, него војно-политички аранжман са окупационим апаратом: споразуми са италијанском командом, добијање оружја и муниције, територијално разграничење зона дјеловања и учешће у антипартизанској репресији, чак уз добављање муниције од Шесте усташко-домобранске дивизије. Зато његова рехабилитација у острошком сакралном простору није питање „помирења“, него питање шта се тачно уноси у светињу: покајање над трагедијом грађанског рата или накнадно игнорисање или освештавање колаборације.

Такве ствари треба критиковати јасно, без увијања и без оне провинцијске потребе да се свака примједба на црквену праксу одмах доживи као напад на вјеру, народ, Светог Василија како то већ раде вучићевски и провучићевски таблоиди.

Али управо зато та критика мора бити озбиљна, а не претворена у комесарску дерњаву са придодатом терминологијом из предизборног летка. Рећи да СПЦ у Црној Гори „не функционише као Црква“, него као „антидржавна“ и „четничка организација“, није ништа него димна бомба. Канонска црква није само тренутна јерархија, скандалозно саопштење, лош епископски интервју, литија, спорна фреска или политичка застрањења свештенства. Црква је и литургија, и вјерници, и парохијски живот, и свештеници, много њих, који не глуме команданте идентитетске артиљерије, и људи, много њих, који у храм не долазе да обнављају 1943, него да се моле Богу. Кривокапић ту показује да се у еклисиологију разумије отприлике као прес служба ДПС-а  у исихазам: зна да постоји „црквено питање“, али га замишља као бирократску рубрику у државном регистру и као додатак националном програму.

Још је занимљивије шта се нуди као лијек. Не, дакле, озбиљна критика канонске црквене јерархије, тако снажна и утемељена да би је натјерала да се суочи са сопственим ревизионизмом, националистичким наслагама и историјским компромитацијама. Не унутрашње оздрављење историјске Црне Горе, у којој се не мора бирати између амнезије и гусларског делиријума Деведесетих. Него нова „еманципаторска“ формула: да црногорске националистичке партије, по узору на урбанизам под командном палицом грађевинске мафије, оснивају и цркве. И то какве цркве? Цркве које неће превазићи национализам, него ће га само пресвући из српског у црногорско-дукљанско одијело, па онда као круни доказ духовне обнове инсталирати Мираша Дедеића, бившег ригидног српског националисту, за „епископа“, а савезништва тражити и по оним медијским и идеолошким адресама на којима се црногорска еманципација завршава у студијском декору хрватске радикалне деснице, нпр. у Бујанчевој Бујици.

Ту се види сва биједа тог модела: ако је фреска Баја Станишића у Острогу скандал, а јесте, лијек за тај скандал не може бити Мираш Дедеић и његови насљедници. Ако је четнички ревизионизам болест, терапија не може бити оснивање националистичке секте која се у међувремену распала на неколико још мањих националистичких секти, као да је неко од црквеног питања направио ријалити са епископским титулама. То није окончање шовинистичког лудила, него његово умножавање простом диобом. Као амеба, само са више националистичких саопштења и све мање Јеванђеља.

Слично је и са критиком Андрије Мандића. Потпуно је легитимно спочитати му кокетирање са катастрофално штетним историјским ревизионизмом поготово у тренутку његовог дистанцирања од режима Александра Вучића када то за њега може бити више него корисна историјска лекција. Али када аналитичар Александар Мусић каже да Мандић – јер у свом говору спомиње Видовдан као историјски празник у Црној Гори – покушава повезати „неповезиво“ – српски национализам и европску цивилизацију – онда то звучи као реченица изговорена са неке замишљене катедре цивилизацијске стерилности, гдје Европа наводно почиње тек када се из ње хемијски одстране нација, традиција, религија, мит, култура и сваки облик историјске симболике. Проблем са Мандићем је заправо најмање у томе што покушава повезати српско, црногорско и европско, поготово зато што је то фамозно „европско“ далеко мање јединствен и кристално јасан појам него што га наши локални цивилизацијски цариници представљају. Свака чланица Европске уније има сопствено разумијевање европске традиције, односа према нацији, религији, култури, суверенитету и историјском памћењу, па је прилично комично када се у Црној Гори „европејство“ сведе на идеолошку метлу којом треба почистити све што не стаје у партијски појам пристојности забринутих критичара.

Јер српска историја Црне Горе не може се избрисати без тешких посљедица. Она се може и мора критички мислити, може се ослобађати од митоманије, нарочито оне која укључује писања панегирика и хагиографија доказаним злочинцима, може се контекстуализовати, може се супротставити њеним ревизионистичким злоупотребама, али се не може политички дезинфиковати инсталирањем дукљанских расиста и секташа и онда очекивати да друштво оздрави. Управо је идеја да се Црна Гора може спасити брисањем свог српског историјског слоја произвела супротан резултат: није излијечила друштво од ригидних десничарских застрањења деведесетих, него је од једног шовинизма направила два. Један се куне у Српство тешко се раздвајајући од његове перцепције као равногорског војног распореда из 1942 и ригидног антикомунизма, други у Црногорство као у санитарну мјеру против историје. А између њих остаје стварна Црна Гора: сложена, вишеслојна, рањена, прегласна и још увијек довољно жива да не заслужује ни четничку фреску ни партијску цркву као једине понуђене облике спаса.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

У колумни „Замислите да се Црна Гора према Србима понаша као СПЦ према Црногорцима“, објављеној на порталу ЦДМ, Љубо Филиповић покушава да направи мисаони експеримент: шта би било када би се Црна Гора према Србима понашала онако како се, по његовом мишљењу, Српска православна црква понаша према Црногорцима. Проблем је само што је тај експеримент помало закаснио. Неких тридесетак година. Наслов тог текста је већ сам по себи једна од оних реченица коју човјек мора прочитати два пута да провјери да ли је можда грешком залутао на неки сатирични портал.

Стиче се утисак да говоримо о некаквом хипотетичком сценарију из далеке будућности, а не о политичкој пракси која је обиљежила добар дио владавине Мила Ђукановића. Током тих деценија Срби у Црној Гори нису третирани као народ који је градио њену историју, државу и културу, него готово као некакви случајни гости који су се, ето, ниоткуда појавили усред сопствене прошлости. Али хајде да испратимо логику аутора до њеног сасвим природног, помало карневалског закључка. Ако је проблем то што СПЦ у Црној Гори сматра да су Петар II Петровић Његош, Петар I Петровић Његош или Свети Василије Острошки дио српске духовне и историјске традиције, онда испада да би највећи чин правде био да се коначно забрани историјским личностима да о себи говоре оно што су саме о себи говориле. Јер незгодна је ствар са покојницима: не гласају на изборима, али су оставили књиге, писма, повеље и читаве библиотеке свједочанстава које је тешко ушуткати чак и када се у помоћ позову маркетиншке агенције, партијски конгреси и комисије за производњу нових идентитета.

Управо је то била велика идеолошка акробатика друге фазе ђукановићевске епохе. Узмеш непобитно српски есхатолошки карактер црногорске државе, српску династију Петровића, српске светитеље, српски језик којим су писали владике, књижевници и државници Црне Горе, па све то пажљиво префарбаш новом етикетом и онда свечано објавиш да си Србима великодушно признао право да постоје. Као да се не ради о људима који су ту били све вријеме, него о некој угроженој врсти којој је министарство екологије издало дозволу за опстанак.

То је отприлике као да човјек отуђи комшији кућу, гаражу и воћњак, пребаци тапије на своје име, промијени број на капији и онда се годинама представља као шампион суживота зато што је бившем власнику оставио приступни пут до улазних врата. А када овај примјети да су кућа, гаража и воћњак ипак некада били његови, прогласе га агресивним ревизионистом који покушава да присвоји туђу имовину. То је отприлике ниво логичке елеганције који нам се у оваквим текстовима нуди као озбиљна политичка анализа.

Најурнебесније је ипак само питање из наслова. „Замислите да се Црна Гора према Србима понаша као СПЦ према Црногорцима.“ Заправо, много је занимљивије обрнуто питање: замислите да се СПЦ према Црној Гори понашала онако како се ђукановићевска држава деценијама понашала према свему што је било српско у Црној Гори.

Замислите да је Митрополија црногорско-приморска једног јутра објавила како Горски вијенац није црногорско дјело, да Цетињски манастир нема никакве везе са Црном Гором, да Петровићи нијесу били црногорска династија, да је Свети Петар Цетињски припадао неком другом народу и да су све то накнадне конструкције настале у сврху великоцрногорског национализма. Замислите да су свештеници почели објашњавати како је цјелокупна историја Црне Горе до јуче била једна велика заблуда коју тек сада исправљају просвијећени тумачи прошлости. Вјероватно би се таква појава сматрала колективним нервним сломом, а не озбиљном историјском или политичком платформом.

Е тек тада би аутор текста могао стећи приближну представу о томе зашто се многи људи годинама кисело осмјехују када чују да су Срби у Црној Гори наводно били привилеговани зато што им је великодушно „дато“ да буду оно што су били и прије него што су се појавили савремени инжењери идентитета. Тешко је, наиме, човјеку објаснити да му је поклоњено нешто што је до јуче било његово. Још је теже очекивати захвалност због таквог поклона.

У суштини, читава расправа подсјећа на човјека који вам прво украде породични албум, затим прецрта презимена испод фотографија, потом вас убјеђује да на сликама нијесу ваши преци него неки други људи, а онда се, након свега, представи као узор толеранције зато што вам је дозволио да и даље разгледате албум. Када се побуните да је то нечувено, прогласе вас екстремистом који присваја туђу породичну историју.

Читава логика Филиповићевог текста подсјећа на један много познатији феномен из новије црногорске историје: на вријеме када су Саво Брковић и слични аутори постепено постали важнији тумачи Црне Горе од Милована Ђиласа. То је отприлике као када би неко одлучио да су астролози надлежни за астрономију, а травари за кардиохирургију. Ђилас је Црну Гору посматрао као сложену историјску и људску драму, као заједницу која је истовремено била и црногорска и српска, са свим својим противрјечностима, митовима и трагедијама. Њега је занимала „идеја Црне Горе“, њена историјска судбина и њен стварни развој кроз вјекове. У његовој Црној Гори нема потребе да се преправљају архиви, да се покојни владари преваспитавају или да се историјски извори шаљу на идеолошку корекцију. Напротив, он описује земљу чији су митови, државност и идентитет настали унутар српског културног и историјског хоризонта, не као његова периферија или изузетак, већ као његов природни протопласт — онај историјски облик из којег се развило и само црногорство као посебна политичка и регионална свијест.

Код Брковића, међутим, већ улазимо у свијет у којем је историја кривa што не одговара теорији. Тамо су Петровићи, Косовски мит, православље, српска традиција и готово цјелокупна стара Црна Гора представљени као нека врста спољашње окупације црногорског бића, док се српски идентитет описује језиком који више подсјећа на политичку брошуру него на научни рад. Читајући те странице човјек понекад стекне утисак да су Његош, Свети Петар Цетињски и краљ Никола читав живот провели несвјесни ко су заправо, све док се није појавио неко да им накнадно објасни шта су „стварно“ мислили. И управо је то суштина проблема са Филиповићевим текстом. Он од читаоца тражи да прихвати исти онај интелектуални поредак који је годинама владао у Црној Гори: да Брковић буде ауторитет Ђиласу, да идеолошка конструкција буде надређена историјском искуству, да памфлети тумаче комплексне историјске процесе и да тренутачна политичка потреба исправља прошлост. А када се човјек томе насмије, не чини то зато што не поштује Црну Гору, него зато што му је тешко да повјерује да се озбиљно очекује да предавање о историји држи онај који је са историјом у завади већ неколико деценија.