Манир политичара никада није био да „само“ лажу. То је сувише груба и неефикасна техника. Прави занат састоји се у томе да се дисторзија историјских и савремених чињеница обликује у ону врсту лажи која доноси конкретну корист у кампањи која се никада не завршава – већу популарност, ојачану позицију, још један аранжирани аплауз одушевљених сљедбеника након што се лаж заори уз помоћ микрофона и остатка припадајуће технике озвучења.

Проблем, међутим, настаје онда када тај занат пређе границу и почне да разара не само дневнополитичку истину, него и елементарно достојанство заједнице у чије име се наводно говори. Ради се о монструозним лажима упакованим у пијетет и констернираност, сервираним управо на мјестима највећих народних страдања и погибија, којима је циљ светост и неповредивост жртве ставити у службу давања кредибилитета најбруталнијем изопачењу истине.

Управо у том регистру говора са одсуством сваког обзира треба читати и говор изречен на комеморацији у Доњој Градини 19. априла 2026. године, када је предсједник Србије Александар Вучић изговорио:

„Зашто је Јасеновац опстао до априла 1945. године, када је Београд ослобођен у октобру 1944, зашто комунисти никада нису хтјели да крену на Јасеновац и зашто су покушавали сви да прикрију трагове злочина у једној од најкрвавијих фабрика смрти у свијету?“

Овако формулисана питања се никада не постављају да би се на њих добио одговор, или због неке истинске забринутости, већ да сугеришу да говорник „истину“ на основу које саставља политичку оптужницу већ зна. Јер, ако су „сви“, а понајвише комунисти „покушавали да прикрију“ оно што се четири ратне године догађало у Јасеновцу, онда би ваљда прво требало објаснити зашто је већ 1942. године, усред рата, на партизанској територији објављена брошура Jasenovački logor: Iskazi zatočenika koji su pobjegli iz logora 1942. godine. Или зашто се одмах након рата, и током читавог периода ФНРЈ и СФРЈ, појављује један непрекинут низ књига, докумената и филмова о Јасеновцу — управо она врста „тишине“ која пише, снима и архивира.

О континуитету објављивања извора, свједочанстава, историографских радова и документарних филмова о Јасеновцу од рата до краја СФРЈ видјети: Jasenovački logor: Iskazi zatočenika koji su pobjegli iz logora 1942. godine, Пропагандни одсјек АВНОЈ-а, 1942; Zločini u logoru Jasenovac, Земaљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Загреб, 1946; Никола Николић, Jasenovački logor, Загреб, 1948; Мирко Першен, Ustaški logori, Загреб, 1952; Драго Чолаковић, Kronika iz pakla, 1971; Радован Тривунчић, Jasenovac i jasenovački logori, 1972; Никола Николић, Jasenovački logor smrti, 1974; Егон Бергер, 44 mjeseca u Jasenovcu, 1978; Љубо Јандрић, Jasenovac, Сарајево, 1980; Милко Рифер, Grad mrtvih: Jasenovac 1943, 1981; Чедомил Хубер, Bio sam zatočenik logora Jasenovac, 1985; Антун Милетић, Koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945: Dokumenta, књ. I–III, Београд–Јасеновац, 1986–1987; Антун Милетић, Ustaška fabrika smrti 1941–1945, Београд, 1988; Радомир Булатовић, Koncentracioni logor Jasenovac s posebnim osvrtom na Donju Gradinu, Сарајево, 1990; Владимир Дедијер и Антун Милетић, Protiv zaborava i tabua, Сарајево, 1991; као и документарне филмове: Jasenovac, реж. Густав Гаврин и Коста Хлавати, Filmsko preduzeće DFJ, 1945; Jasenovac, реж. Богдан Жижић, Zagreb Film, 1966; Evanđelje zla, реж. Гојко Кастратовић, Спомен-подручје Јасеновац, 1973; Krv i pepeo Jasenovca, реж. Лордан Зафрановић, 1984/1985; Kula smrti, реж. Владимир Тадеј, Спомен-подручје Јасеновац, 1988; за опсежну библиографију видјети: Јован Мирковић, Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, Београд, 2000/2005.

Надаље, војни проблем ослобађања Јасеновца није био у недостатку воље „злих комуниста“, него у објективној немогућности да се изведе брз, изненадан и истовремено потпуно успјешан удар у условима који су системски фаворизовали браниоца: логор је био смјештен у мочварно-речном систему Саве, Уне и канала који су ограничавали маневар и откривали сваки покрет нападача; утврђен жицом, бункерима и стражарницама, са сталном посадом и митраљеским покривањем; повезан железницом са Загребом и Београдом, што је омогућавало брзо довођење појачања; а најважније — функционисао је као простор са таоцима, у којем би и најмањи знак продужене борбе дао браниоцима вријеме да приступе масовном убијању заточеника. У таквим условима, сваки напад који није савршено координисан и тренутно одлучујући значио би не ослобођење, него убрзани покољ. Чак и 1944, када су партизанске снаге биле знатно јаче, остају кључне препреке: равничарски терен без заклона онемогућава изненађење, логор је и даље чврсто утврђен и покривен ватром, у његовој непосредној позадини налазе се јаке њемачке и квислиншке снаге спремне за интервенцију, а сама логика логора смрти значи да би сваки продужени сукоб био сигнал за ликвидацију заточеника. Зато питање никада није било „зашто нису хтјели“, него да ли је уопште постојао оперативно изводљив начин да се напад изведе без непосредног претварања покушаја спасавања у масовну погибију оних које треба спасити.

На крају крајева, спочитавати такво нешто војним формацијама које су у коначници уништиле НДХ и ослободиле не само Јасеновац, него читав систем њених казамата, представља застрашујућу дрскост према историји српског народа и демонски безобразлук према онима који су ту борбу изнијели и чије су породице – управо зато јер су живјеле на устаничким, партизанским, територијама – чиниле највећи број укупних заточеника и жртава Јасеновца.

Ако ишта дугујемо жртвама Јасеновца, онда је то барем елементарна пристојност да не бркамо ствари: усташе су масакрирале живе људе – читаве свјетове, српске и оне србофилне, југословенске и антифашистичке – а данашњи политички говор, када се служи лажима под плаштом пијетета, насрће на оно што је од тих људи једино остало: истина о њиховом мученичком страдању и ко је за њега одговоран. И та разлика није ни мала ни небитна. Тамо гдје се једном убијало ножем и маљем, данас се убија редукцијама стварности, извртањима и подметањима све док се сјећање не претвори у погодан материјал за неки од чудовишних ријалитија на Пинку или неком другом Вучићевом порнографском медију. А то је облик континуитета насиља раван ономе хрватских ревизиониста који нам објашњавају да је Јасеновац био мјесто удобног становања у којем је понеко можда умро од заразне болести, или га је грешком убио пијани стражар којем су србо-комунисти срушили кипић малог Исуса у родном селу.

Заправо је и гори – јер се усташки режим није претварао да је нешто друго, док ова врста лажи не само да понижава жртве третирајући их као стоку на политичкој пијаци, него им жели украсти и посљедње уточиште: да нису убијени само зато што су Срби – јер сте у НДХ након 1942. могли не само преживјети већ и градити каријеру као послушни „православни Хрват“ који увиђа поглавникову цивилизацијску визију правашке Хрватске до Дрине – већ као Срби спремни да умру за слободу и достојанство не само за част и слободу свога народа како би остали оно што су одувијек били, већ и цијелог слободољубивог човјечанства. Укратко, за све оно што им Вучићев режим данас одузима.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

Sjutra će Crna Gora obilježiti Dan sjećanja na žrtve genocida u logorima Jasenovac, Mauthauzen i Dahau. S jedne strane, skupštinska rezolucija kojom se uspostavlja Dan sjećanja na ove genocide predstavlja civilizacijski iskorak i potvrdu antifašističke biti naše zemlje.

S druge strane, svako osporavanje ili neslaganje s obilježavanjem neizrecive tragedije – s ma koje strane ono dolazilo – jeste čin moralnog i ljudskog posrtanja.
O datoj temi, često čujemo i perfidne „argumente“ domaćih građanističkih dušebrižnika: „Zašto bismo obilježavali Jasenovac, ako kod nas taj zločin niko ne osporava?“ Ili: „Takvo obilježavanje može usporiti proces evropskih integracija!“

A zašto se ne bi obilježio jedan od najvećih genocida u istoriji civilizacije – zar stotine hiljada nevinih žrtava nemaju prava makar na sjećanje? I, zar u samom osnivanju i suštini Evropske unije nije antifašizam – i kako bi sjećanje na fašističke i nacističke zločine moglo ugroziti integracije?

Gore navedene argumentacije su besmislene, ali kako kazah – perfidne.

U osnovi naopakih argumentacija domaćih građanista i novopečenih opozicionara je, zapravo, podla namjera dodjeljivanja srpskom narodu istorijske uloge agresora i genocidnosti.

Tako što se pokušavaju prećutati, ako već ne i osporiti, povijesna dešavanja u kojima je taj narod bio žrtva najužasnijih pokolja. Dok se, na drugoj strani, apostrofiraju tragični događaji koji su suprotni pomenutim.

E, to je istinski – istorijski revizionizam – sintagma koja se u posljednjim vremenima često zloupotrebljava, baš od strane pomenutih antisrpskih fanatika.
Kada su Simona Vizentala, najpoznatijeg svjetskog lovca na naciste, tokom jednog intervjua pitali ko je, po njegovom mišljenju, najveći zločinac u istoriji čovječanstva, on je nakon kraćeg razmišljanja odgovorio:

„To je bio Maks Luburić, upravitelj logora Jasenovac“.

Jasenovac.

Jedino mjesto u kojem su se desili zločini nad kojima su se čak i Hitler i njemački nacisti zgražavali. Jedino mjesto u nacističkoj Evropi gdje su postojali specijalni logori za pogrom djece.

Jasenovac. Jedan od najvećih zločina u istoriji ljudskog roda, tokom kojeg su ustaše zvjerski pobile preko 700.000 Srba, Jevreja, Roma i preko 20.000 djece.

Jasenovac. Naša tragedija, naša tuga, naše sjećanje. Naš neprebol. Mjesto u kojem smo otkrili u kolikoj mjeri može da nas mrzi neko koga smo smatrali najbližim. Naša opomena. Da se ne ponovi, da se ne zaboravi.

Bez istine nema pravde.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Посљедњих мјесеци у постјугословенским друштвима и даље траје континуитет тридесетогодишњег курса из колективне амнезије: у Црној Гори се води готово егзистенцијална расправа око тробојке са двоглавим бијелим орлом и црвене заставе са двоглавим златним орлом, као да се ради о двије различите цивилизације, а не о незнатним варијацијама истог симболичког језика; у Босни и Херцеговини се прославе са заставама са љиљанима поводом пласмана  репрезентације БиХ на Свјетско првенство проглашавају искључиво „муслиманском ратном заставом“, баш као да Твртко I Котроманић није постојао или је, у најмању руку, био оснивач навијачке групе БХ Фанатикос; док се у Србији, у контексту здружене борбе српских и бошњачких студената, могло чути или то исто, или да су крст са оцилима, двоглави орао или чак шајкача пуки реквизити српског национализма деведесетих – као да су настали негдје између два ТВ дневника Милошевићеве и Караџићеве епохе, а не кроз вјекове сложене симболичке праксе. Све то дјелује као нека врста сомнамбулног хода кроз историју: људи изманипулисани од покварених политичара који су своје земље претворили у понизне колоније, интелектуалних празнослова и пропагандиста; људи сигурних у закључке који су им сервирани, али потпуно несвјесних контекста у којем се ти симболи уопште појављују.

Јер уколико се пажљиво погледа цјелина средњовјековне хералдике и владарске симболике на простору Српске земље и Приморске, Босне и доцније Зете, постаје јасно да се не ради о изолованим, „националним“ системима, него о једном динамичном и заједничком визуелном језику власти. Код Немањићи тај језик је у основи обликован византијским насљеђем: двоглави орао као знак богоустановљене власти, крст као есхатолошки симбол побједе над смрћу, те царске инсигније — круна, скиптар, лабарум — које владара постављају у оквир „новог Константина“. Још у XIII и XIV вијеку тај систем се отвара према Западу: на новцу се појављују круне са љиљанским завршецима, скиптри у облику fleur-de-lis, па чак и сам љиљан као знак, што показује да српски владари не преузимају један модел, него комбинују више традиција унутар исте идеологије власти.

Иста логика важи и за Котроманиће. Иако су љиљани код њих постали најпрепознатљивији елемент династичког грба – јасно видљив на печатима, новцу и погребном плашту краља Твртко I Котроманић – они нису функционисали изоловано. Управо Твртков свечани печат показује да је и босанска краљевска идеологија укључивала двоглавог орла, дакле исти онај симбол који је дубоко укоријењен у немањићкој и широј византијској традицији. Слично томе, код Балшића и Црнојевића двоглави орао остаје доминантан знак, али се јавља у различитим варијантама – на заставама, печатима и новцу – често у комбинацији са другим елементима који одражавају локалне и политичке специфичности. Чак и код Стефанице Црнојевића, како показују извори, двоглави орао се јавља као знак власти над Зетом, у континуитету са претходним српским владарским моделом. У погледу бесмислене расправе о бијелом или златном орлу као нечему наводно српском и црногорском, односно немањићком или црнојевићком, ваља цитирати изванредну хералдичку студију Др. Марине Одак-Михаиловић о хералдици Црнојевића:

Није необично што је Стефаница Црнојевић на својој застави истакао двоглавог орла, по узору на претходне владаре који су полагали право на власт над српским земљама. У овом случају, тај симбол је означавао управо то право — власт над одређеном територијом, прије свега Горњом Зетом. Међутим, мало је вјероватно да се на његовој застави вијорио златни двоглави орао на црвеној подлози, како се грб Црнојевићи приказује у тзв. илирским грбовницима, у бојама које више одговарају грбу деспота Стефан Лазаревић и српске деспотовине. Да однос Црнојевића према српској деспотовини није био ни једноставан ни стабилан, показује и чињеница да их деспот Стефан „никада није узимао за своје представнике, увијек несигуран у њихову оданост“… Такође, није поуздано утврђено због чега је у илирским грбовницима бијела (сребрна) боја узета као основа за грб Немањићи. Како показују доступни извори, Немањићи су најчешће користили златног, затим црвеног, а најрјеђе бијелог двоглавог орла као свој владарски амблем, што додатно доводи у питање поузданост каснијих хералдичких реконструкција.

(Марина Одак-Михаиловић. „Двоглави орао Црнојевића.“ У Зетски господари Црнојевићи и везири Бушатлије (XIV вијек – 1830. г.), зборник радова са научног скупа одржаног на Цетињу и у Подгорици, 6. и 7. октобра 2017. године. Цетиње, 2019.)

Да не би било забуне, „илирски грбовници“ које спомиње Одак-Михаиловић из којих црпимо знање о поменутим хералдичким стилизацијама нису никакви аутентични средњовјековни документи, него збирке грбова настале крајем XVI и током XVII вијека у хабзбуршком и медитеранском културном кругу, често повезане са породицама које су настојале да себи изграде племићки легитимитет позивањем на славну прошлост. Они јесу важан извор за проучавање ранонововјековне хералдичке маште и политичких амбиција, али нису поуздана фотографија средњег вијека. Дакле, готов је једнако проблематично и готово ритуално позивање на „бијелог орла Немањића“, када је, по свему судећи, најчешће био златан.

У том свјетлу, сва та свакодневна узбуна око тога „чије је шта“ почиње да личи на расправу о власништву над зраком. Средњовјековне инсигније на овом простору су функционисале као систем ширег левантског и европског „кружења симбола“, а не као затворени национални кодови. Двоглави орао, љиљан, крст и краљевске инсигније не припадају „ексклузивно“ ниједној нацији у модерном смислу, него се крећу кроз различите политичке и културне контексте, прилагођавајући се новим носиоцима власти. Њихово изворно значење није модерно национално, него прије свега есхатолошко и хришћанско у средњовјековном политичком контексту: они означавају поредак који је схваћен као одраз небеског, власт легитимисану Божијом вољом, и историју која има свој коначни, спасењски смисао. Управо зато ти симболи функционишу заједно – као дијелови једног ширег, заједничког средњовјековног хоризонта – и тек накнадно, у новијим временима постјугословенског сумрака цивилизације, бивају „закључани“ у уске националне интерпретације које им изворно нису припадале.

Има, наравно, нечег ироничног – и помало тужног – у томе што се мали народи данас надгорњавају око тога чије је преузимање инсигнија некадашњих империја „аутентичније“, као да се аутентичност мјери степеном присвајања. Али управо би та иронија могла бити и прилика: да се, умјесто бескрајних спорова, коначно научи нешто о стварној историји тих симбола, о њиховом кретању, прожимању и заједничком поријеклу. Јер када се тај слој скине, постаје очигледно да се не ради о одвојеним насљеђима, него о једном испреплетеном симболичком ткиву које нико не може ексклузивно присвојити, али у којем сви учествују.

Другим ријечима – и колико год то звучало брутално једноставно – све су то ваше заставе, будале.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)