Postoji nešto pogrešno u pravosudnom sistemu Crne Gore kada porodice žrtava saobraćajnih nesreća iz sudnica izlaze sa osjećajem da je život njihovih najbližih procijenjen na nekoliko mjeseci ili godina zatvora. Nije problem samo u visini kazni, već u poruci koju one šalju – da je ubiti automobilom, čak i uz grubo kršenje zakona, često jedno od najblaže kažnjenih oduzimanja ljudskog života.

Jedan ovakav primjer je presuda Višeg suda u Podgorici kojom je Jovanu Dubljeviću izrečena kazna od četiri godine i šest mjeseci zatvora zbog saobraćajne nesreće u kojoj su poginuli sedamnaestogodišnji Filip Vučeljić i osamnaestogodišnji Andrija Novaković. Prema optužnici Višeg državnog tužilaštva, Dubljević je vozio oko 112 kilometara na sat, prošao kroz crveno svjetlo i bio pod dejstvom marihuane kada je izazvao tragediju.

Posebnu pažnju javnosti izazvalo je obrazloženje da je među olakšavajućim okolnostima sud cijenio i činjenicu da “voli brzu vožnju”. Ako je ta formulacija zaista sadržana u obrazloženju presude, teško je zamisliti porazniju poruku porodicama stradalih i društvu u cjelini. Ljubav prema brzoj vožnji ne može biti olakšavajuća okolnost kada upravo takvo ponašanje dovodi do smrti ljudi.

To, međutim, nije usamljen slučaj.

Valentina Gazdić poginula je 9. juna 2019. godine kada je Dejan Šarac, upravljajući vozilom pod dejstvom kokaina i brzinom od 102 kilometra na sat na dionici gdje je ograničenje bilo 50, udario u njen automobil. Gazdić se u trenutku sudara kretala svega 27 kilometara na sat. Ipak, pravosudni epilog bio je sporazum o priznanju krivice kojim je Šarac osuđen na godinu i četiri mjeseca zatvora. Porodica je tada s pravom ocijenila da je takva kazna uvreda za uspomenu na Valentinu. Teško je ne složiti se da je bila uvreda i za samu ideju pravde.

Sličan osjećaj ostavlja i slučaj Dragane Dragović, koja je preminula tri mjeseca nakon što ju je na obilježenom pješačkom prelazu udario Strahinja Simonović. Za teško djelo protiv bezbjednosti javnog saobraćaja izrečena mu je kazna od osam mjeseci zatvora. Sud je kao olakšavajuće okolnosti cijenio priznanje odgovornosti, pokušaj pružanja pomoći, raniju neosuđivanost i loše imovno stanje.

Naravno da priznanje krivice, kajanje ili pružanje pomoći nakon nesreće treba vrednovati. Ali postavlja se pitanje gdje prestaju olakšavajuće okolnosti, a gdje počinje zaštita društva i dostojanstvo žrtava.

Postoji i primjer iz Budve. Za izazivanje saobraćajne nesreće 30. maja 2020. godine na magistralnom putu Nikšić – Podgorica  u kojoj su poginule tri osobe, a 16 povrijeđeno, izrečena je kazna od pet godina zatvora Budvanki. Tri izgubljena života za kaznu od jednog predsjedničkog mandata.

Ovi slučajevi nisu identični i svaki ima svoje specifične okolnosti. Upravo zato nije moguće jednostavno porediti broj godina zatvora od predmeta do predmeta. Međutim, ono što ih povezuje jeste obrazac izricanja kazni koje značajan dio javnosti doživljava kao nesrazmjerne posljedicama koje su nastale.

Crna Gora već godinama bilježi zabrinjavajući broj poginulih i teško povrijeđenih u saobraćaju ali maksimalna kazna od 12 godina nikad nije izrečena. Uzroci nesreća su brojni – nepoštovanje propisa, alkohol i droga za volanom, prebrza vožnja, slaba prevencija i nedovoljna kontrola. Ali kaznena politika je takođe dio tog problema. Kazna nije osveta. Njena svrha je da zaštiti društvo, odvrati potencijalne počinioce i pokaže da država ozbiljno štiti ljudski život.

Kada se za prolazak kroz crveno svjetlo pri više od 110 kilometara na sat, vožnju pod dejstvom droge ili usmrćenje pješaka na obilježenom prelazu izriču kazne koje javnost doživljava kao blage, teško je očekivati da će one imati snažan preventivni efekat.

Dok god porodice žrtava iz sudnica izlaze uvjerene da je pravda zakazala, povjerenje građana u pravosuđe nastaviće da slabi.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Zetske sportske igre nijesu samo sportsko takmičenje, već tradicija i način nametanja zdravih i sportskih vrijednosti svima onima koji su dio ovog događaja.

Nažalost, to nekome nije bio dovoljno dobar razlog da se potrudi da upravo ta tradicija dobije uslove za svoje dalje odvijanje kakvo zaslužuje.

Tehnološko doba, ogrman zamah mobilnih telefona i društvenih mreža su jedno jako teško breme za sve koji se uhvate u koštac sa razvojem ovakvog događaja, ali posebno za one koji ovakav događaj smatraju kao puku formalnost koja treba kao takva da ima svoj početak i kraj, bez ikakvog značajnijeg udubljivanja u samu srž problema i načina organizovanja i protežiranja ovakvog vida tradicije.

Imati na raspolaganju određenu sumu, od nekih 30-ak hiljada eura, a dozvoliti potpuni krah nečega što je sastavni dio identiteta naše zajednice predstavlja jedan kontinuirano neodgovoran odnos pojedinaca koji su samovoljno preuzeli na sebe organizaciju i dalje odvijanje aktivnosti u okviru ovih događaja.

Zetske sportske igre su jedna od posljednjih šansi za uspostavljanje zdravog temelja koji će se bazirati na zajedništvu, iskrenoj borbi i ljubavi prema našem mjestu. Ali, neodgovorni pojedinci misle drugačije, pa u skladu s tim imamo drugu sliku koja predstavlja rezultat njihovog (ne)rada u protekle 4 godine.

Erozija ovog takmičenja počela je još ranije, ali je očekivano da će u okviru samostalne Opštine ova manifestacija povratiti stari sjaj, okupiti Zećane i pružiti im jedno kvalitetno sportsko ljeto, na ponos Zete. Ali, sve je to samo zabluda, koja je pretočena u surovu realnost prethodnih godina.

Dok god ne budemo imali kompetentne ljude na svojim pozicijama, koji tu ne dolaze čisto partijsko-političkim putem, ovakav rezultat će biti i u ostalim oblastima koje su itekako bitne za našu egzistenciju kao zajednice.

(Mišljenja i stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)

Босна и Херцеговина није једина земља на свијету у којој политичари успијевају изговорити потпуно дијаметралне реченице, а мислити потпуно исту ствар, али има своје паклено-џехенемске специфичности. Милорад Додик је тако недавно, неизненађујуће изјавио: „Нису сви муслимани терористи, али су сви терористи муслимани.“ Бакир Изетбеговић одговара: „Можемо ми са Србима, Хрватима, Јеврејима… у сваком народу има кукоља.“ Човјек би помислио да је ријеч о судару цивилизација. А онда стигне завршна реченица: „Ко не воли БиХ, нека иде гдје му је љепше.“ И представа је завршена. Један вас тјера тољагом, други лажним осмијехом добродошлице. Први треска вратима као да је управо извршио погром Ашкеназа у царској Русији и преживјелима омогућује да „хумано“ напусте своје домове, други их учтиво отвори и објасни вам да бисте требали поћи јер немате довољно љубави у свом срцу, али суштина остане иста: неко увијек треба да је доњи или да оде. Српска политика у дејтонској БиХ најадекватније се може описати као неопјевана бахатост и крканлук. Она улази у кућу чизмама пуним блата и виче да ће насилно преградити дневни боравак, иако јој је јасно да за то нема ни законског упоришта ни логистике. Бошњачка политика је, истина, понешто мекша. Она уријетко удара шаком о сто, али вам најприје објасни како је сто заједнички, европски, мултиетнички и грађански, а затим вам додијели мјесто на којем не смијете помјерити ни пепељару без њене дозволе, јер сте, у супротном – четник.

Додик ће вас простачки опсовати и рећи да не припадате и да идете у Азију. Бакирова школа ће вас загрлити, понудити ка(х)вом, уз савршену изведбу „Босно моја дивна гиздава“ објаснити да сте и ви домаћин у својој земљи, али ћете затим у тој „властитој кући“ добити мали кућни ред од седамсто осамдесет четири члана. У првом пише да је кућа заједничка. У другом да постоје јасно прописана правила шта значи заједничка. У трећем да онај ко мисли другачије вјероватно не воли кућу. У четвртом да онај ко не воли кућу слободно може отићи. У петом да је одлазак потпуно добровољан. У шестом да ће бити испраћен аплаузом уљуђене урбане популације. Седми члан забрањује да икада јавно кажете да сте прочитали претходних шест, јер ви сте домаћин у својој кући. Зар нисте, како се усуђујете да кажете да нисте? Марш у Србију ви антицивилизацијски недостојници!

Српски политички канон у БиХ већ деценијама игнорише и презире сваки облик интелекта и умјесто тога преживљава под шаторима опскурних вашара, гдје се национална стратегија саопштава полупоквареним разгласом док пијане и дрогиране сподобе у костимима из Другог свјетског рата снују о епским обрачунима. Ту се историја и политика бистре кроз репертоар у којем се непрестано смијењују „Ђенерале, нек је твојој мајци хвала“, „Не волим те, Алија“, разни рефрени о Дрини, муџахединима, ножевима и клањима Турака. Бошњачка је, истина, понешто другачија. Она никада не каже: „Ово је искључиво држава Бошњака – власи напоље!“ Далеко од тога. Она каже: „Ово је држава свих њених грађана.“ Али одмах потом дискретно дода фусноту ситним словима: „Под условом да се под ‘свима’ подразумијевају они који ће се до најситнијих детаља облигаторно сложити искључиво с нашим тумачењем државе, историје, патриотизма, језика, празника и политичке стварности од разумијевања средњовјековне државности до рецепта за хурмашице.“

Када се српско-бошњачка политичка прича сагледа као цјелина, постаје јасно да просјечни Суљо, односно Ђорђе заправо не бирају између двије различите визије Босне и Херцеговине, него између двије различите технике масовног политичког и менталног злостављања. Једна је несносна галама која вас покушава надјачати простаклуком, друга пасивно-агресивна морална уцјена која вас настоји увјерити да сте сами криви што се не осјећате најбоље на свијету. Једна вам каже да нисте пожељни. Друга вам сатима доказује да сте потпуно равноправни, наравно све док не почнете постављати савршено логична питања.

Аутор ових редова живио је довољно дуго и у Сарајеву и у Источном Сарајеву да врло добро зна како ова заједничка урбана агломерација подијељена у двије администрације, далеко од телевизијских студија, страначких штабова и фабрика за индустријску производњу националистичке хистерије, углавном функционише сасвим складно. Толико складно да би се злуради конзумент цијелог спектра хушкачких медија грдно разочарао. Људи једни с другима раде, тргују, пију кафе, купују станове, изнајмљују локале, возе дјецу на тренинге, заљубљују се, жене се и удају преко административних, ентитетских и етничких линија, укључујући, ето и ту непријатну чињеницу, градоначелника Источног Сарајева. Стварних етнички мотивисаних инцидената има толико мало да би многе политичке каријере базиране искључиво на ширењу анимозитета и отровних морализација трајно пропале. Такви догађаји се, по правилу, не рађају из свакодневног живота, него из политичких инкубатора: кад затреба изградити нови споменик старим мржњама, нова доза националистичког адреналина или још једна предизборна параноична представа у којој сиротиња, као и увијек, добија главну улогу топовског меса у коју није укључен ни минимални хонорар.

Управо зато, када се српско-бошњачка политичка прича сагледа као цјелина, види се да се не ради ни о вјековној мржњи, ни о судару цивилизација, него о несносној комбинацији галаме и пасивно-агресивне моралне уцјене у одавно колонизованој земљи. Понекад ми се чини да би, када би преко ноћи нестали сви Срби, бошњачке странке морале хитно увозити нове само да би имале коме објашњавати како су сви равноправни. Исто тако, када би нестали сви Бошњаци, српска политика би вјероватно основала комисију која би годинама трагала за посљедњим муслиманом, чисто да га још једном окриви за све што се догодило од пада Цариграда до данас.

Замислимо како у некој дистопијској будућности, обичан човјек, Србин или Бошњак који је искористио прилику и купио јефтинији стан у Источном Сарајеву, покушава да пређе Враца (сарајевско насеље на ентитетској линији разграничења) и оде на посао у Сарајево. Успио је и некако се спустио до Врбања моста гдје га заустављају двојица стражара. Први виче: „Куда си кренуо балијама, издајниче?“ Други га пријатељски загрли и каже: „Наравно да можеш проћи. Нико ти не брани. Само прво овдје потпиши да ниси ни помислио да ти неко брани. Ако кажеш да ти бранимо, не можеш проћи јер очигледно не разумијеш колико си слободан.“ Човјек пита може ли једноставно на посао, да има рату кредита коју ваља измирити и дјецу коју ваља школовати. Обојица га погледају с искреним чуђењем. „Какав посао?“, одговоре готово углас. „Зар не видиш да се овдје гради (х)историја?“

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)