Policija je u ponedjeljak kasno uveče uhapsila 21-godišnjeg mladića iz Zete, P.V, zbog sumnje da je lažno prijavio ubistvo i fizički napao policijskog službenika. Incident se dogodio 30. juna oko 23 časa, kada je mladić pozvao dežurnu službu Odjeljenja bezbjednosti Podgorica i tvrdio da je ubio svog očuha, D.M, zadavši mu više uboda nožem.

Na prijavljenu adresu odmah je upućena policijska patrola, koja je zatekla D.M. živog i bez ikakvih povreda. Nakon toga, policija je locirala P.V. u blizini njegove kuće, ali je on odbio da postupi po naređenju policijskih službenika. Umjesto toga, fizički je nasrnuo na jednog policajca, udarivši ga pesnicom u glavu, a zatim pokušao da pobjegne.

Ubrzo nakon toga, policija je pronašla osumnjičenog skrivenog u jednom objektu, gdje je ponovo pružio otpor, pokušavajući da napadne policajce. Ipak, stavljen je pod kontrolu i priveden u prostorije Odjeljenja bezbjednosti Podgorica.

Alkotestiranjem i toksikološkom analizom utvrđeno je da je P.V. bio pod dejstvom alkohola i više vrsta narkotika, uključujući kokain, marihuanu i benzodiazepine.

“Po nalogu nadležnog tužioca, P.V. je lišen slobode zbog sumnje da je počinio krivična djela lažno prijavljivanje i napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti”, saopštila je policija.

U Crnoj Gori ima 215.227 domaćinstava, a najviše domaćinstava, njih 99.622 ili 46,29 odsto, ima tri do pet članova, saopšteno je iz Monstata.

“Na nivou Crne Gore, kao i u svim crnogorskim opštinama, većina domaćinstava broji od tri do pet članova, osim u Šavniku gdje prednjače jednočlana domaćinstva. Učešće domaćinstava sa tri do pet članova je najmanje u opštini Šavnik i iznosi 32,09 odsto, a najveće je u opštini Zeta 54,05 odsto”,  navode u saopštenju.

Posmatrajući strukturu domaćinstava po broju članova po opštinama, najveći udio samačkih domaćinstava u ukupnom broju domaćinstava je zabilježen u Šavniku i iznosi 33,33 odsto, a najmanji u Tuzima 11,60 odsto.

“U Crnoj Gori najviše ima domaćinstava koja se sastoje od jedne porodice i to 69,18 odsto”, navode iz Monstata.

Svega 4,8 odsto domaćinstava sastavljeno je od dvije ili više porodica, dok 26,01 odsto domaćinstava čine neporodična domaćinstva.

“Važno je napomenuti da od 55.980 neporodičnih domaćinstava, 89,54 odsto su samačka tj. jednočlana domaćinstava, a ostala su višečlana neporodična domaćinstva. Od ukupnog broja domaćinstava u Šavniku, jednoporodičnih domaćinstava je 53,55 odsto, dok je u Zeti taj procenat 72,76 odsto. Najmanje domaćinstava sa dvije i više porodice zabilježeno je u Budvi i to 2,04 odsto, a najviše 13,90 odsto u Tuzima”,  stoji u saopštenju Monstata.

Skrolujemo. Vidimo naslov: „UZNEMIRUJUĆI VIDEO“ – velikim slovima, često podebljan, često uokviren crvenim. Zastanemo. Srce nam na trenutak preskoči. Ne znamo da li želimo da vidimo – ali znamo da moramo. Kliknemo. Gledamo. Prestravljeni, zgroženi, ljuti, povređeni, ogorčeni – i ne prestajemo. Šerujemo. Komentarišemo. Onda zaboravimo… sve do sledećeg naslova: „UZNEMIRUJUĆI VIDEO“.

Ovaj obrazac nije slučajan. Niti je nov. Ali je danas besramno prisutan i agresivan. U društvu koje komunicira vizuelno i reaguje impulsno, mediji su naučili da je tragedija najbrže oruđe za privlačenje pažnje. Šok prodaje. Patnja skuplja preglede. Krvava stvarnost postaje valuta.

Važno je da ne upadnemo u zamku pojednostavljivanja. Nisu samo „mediji krivi“. Nismo ni mi samo žrtve. Ovo je odnos međusobne zavisnosti. Mediji objavljuju ono što publika najviše konzumira. Publika klikće ono što je najvidljivije, najintenzivnije, najemotivnije. Svi učestvujemo u ovom lancu, svi ga podgrevamo.

Kao što reality programi opstaju jer imaju gledaoce, tako i uznemirujući snimci postaju redovan sadržaj zato što na njih klikćemo. Kada platforma vidi da video nasilja ima milionske preglede, algoritam ga pogura još više. Mediji se utrkuju da objave prvi – ne da bi informisali, već da bi kapitalizovali šok.

Postavlja se pitanje: gde je granica između informisanja i eksploatacije bola? Da li zaista moramo videti trenutak kada neko gubi život da bismo razumeli ozbiljnost situacije? Da li možemo verovati medijima koji tragediju objavljuju bez konteksta, bez upozorenja, često i bez poštovanja prema žrtvi?

U mnogim zemljama etički kodeksi novinarstva propisuju da se nasilni sadržaji ne objavljuju bez opravdanog razloga i da se uvek mora voditi računa o dostojanstvu žrtava i njihovih porodica. Ipak, u praksi, klik je postao važniji od kodeksa.

Psiholozi kažu da nas ovakvi snimci privlače iz više razloga: osećaj kontrole („bar meni se to nije desilo“), identifikacija („to je moglo biti moje dete“), pa čak i podsvesna fascinacija smrću – ne kao želja, već kao suočavanje sa sopstvenom prolaznošću.

Takođe, u digitalnoj kulturi FOMO (fear of missing out), imamo osećaj da moramo da znamo sve, da ništa ne propustimo. „Jesam li video taj snimak?“ postaje društveni indikator. Ako nisi gledao – nisi učestvovao. Ako nisi šerovao – nisi ni reagovao.

Ne radi se o zabrani gledanja. Ne radi se ni o moralnom osuđivanju. Radi se o svesnosti. O pitanju koje svako treba sebi da postavi: zašto klikćem na ovo? šta time dobijam? kome to koristi?

Ako počnemo da biramo drugačije, možda će i mediji početi da objavljuju drugačije. Klik nije samo refleks. Klik je odluka. A svaka odluka nosi posledicu – u ovom slučaju, možda i dalju normalizaciju nasilja kao zabave.