Монструм на фотографији је двоглаво теле из штале Рајка Маровића у Балабанима, које сам снимио у новембру 1995 године. Нису рађена испитивања, али се претпоставља да је то била посљедица дејства пиралена из Комбината алуминијума, јер та опасна супстанца управо изазива тератогене последице.

Касније је забиљежено рађање и многих других „мутаната“, попут пилета са двије главе (у дворишту Данице Цековић у Голубовцима), пилета са четири ноге (које сам предао посланику Аћиму Вишњићу да га покаже пред камерама у Скупштини Црне Горе), ждребета са три ноге, јегуље без очију, крапа без уста, дувана високог три и по метра, плода шљиве величине фудбалске лопте.

У Зети се, дуго, у потаји, говорило да је у селу Српска рођено дијете без ушију, али да је то, као „срамота за фамилију“, скривано, те да је то дијете, после вишемесечног лијечења у Београду, умрло. Била то истина или не, примјери из животињског и биљног свијета су асполутно аутентични, све сам их видио својим очима, и постоји још на десетине свједока.

Историја скривања катастрофалног стања животне средине у Зетској равници је толико дуга и богата, да бих могао објавити томове књиге. Средином 90-тих година објавио сам на десетине текстова у „Вечерњим новостима“, за шта сам добио прву награду Удружења новинара Црне Горе, а предсједник државе Момир Булатовић био принуђен да формира државу комисију која је на крају признала да је ријеч о еколошкој катастрофи. Не објављујем то да бих се хвалио, него да би ми људи, који не памте те текстове, повјеровали у све ово што пишем.

Двије и по деценије су надлежни државни и судски органи покушавали да, разним манипулацијама и полуистинама, сакрију праву истину о стању животне средине Зетске равнице. Тако сам у једном, дуго скриваном извештају судских вештака из 1986 године пронашао податак да је у узроцима бунарских вода у селу Српска, за 48 сати, угинуло 50 одсто тест организама (плактонских рачића), чиме је још тада доказана висока токсичност вода коју су мјештани тог села пили и наредних 15 година!

Кампању да је у Зети што се тиче екологије све у најбољем реду, предводили су подгорички градоначелници, најприје Михаило Бурић, а после Јован Каварић.

-Неки моји пријатељи пржили су приганице на пираленском уљу, и ето их живи и здрави! – вјеровали или не, ову реченицу је тада на ТВ Монтена изговорио тада; министар екологије др Михаило Бурић, што најбоље говори какви су дилетанти и преваранти били најодговирнији званичници за чување животне средине и нашег здравља.

У подземним водама Зетске равнице и Скадарском језеру пирален су први пронашли стручњаци Смитсоновог института, чије је истраживање трајало од 1968 до 1978 године. С обзиром да је Комбинат алуминијума почео са радом 1971 године, директор КАП-а Данило Вуксанови је 1992 године тврдио да је пирален пронађен прије почетка рада Комбината. Међутим, у саопштењу од 10 децембра 1992 године, Завод за здравствену заштиту био је децидан:

„Истичемо да је нађена концентрација флуорида, пиралена, минералних уља, фенола, полицикличних угљоводоника, ПХ вриједности, као и цијанида, директно везана за утицај загађења из процеса производње алуминијума.“

У Комбинат алуминијума је до 1996 године укупно допремљено 146 тона пираленског уља. Од те количине фалило је 12,5 тона. Јасно је гдје је завршио. Израубовано пираленско уље је у металним бачвамама годинама стајало на ледини, временом су бавче корозирале, и кроз порозно, пјесковито земљшите, у вријеме киша, уље је стигло до подземних вода. По налазу главног републичког инспектора, двије и по тоне пиралена је исцурело после удара грома!

Завод за здравствену заштиту је двије године, по наредби јавног тужилаштва, испитивао 450 бунара и бушотина, од Подгорице до Скадараског језера, и у огромној већини њих, пронађен је пирален у недозвољеиим количинама. У близини Комбината, концентрација пиралена је била преко 100 пута већа од дозвољене. Низводно је стигао до самог Скадарског језера. Пронађен је у бунарима поред хотела Плавница, као и у месу шарана, јегуље, укљева и других риба из Скадарског језера и Мораче.

И вјеровали или не, тај извештај, са још безброј катастрофалних података по другим параметрима, Завод за здравствену заштиту је дуго крио од јавности, а на челу Завода је био др Новица Вујошевић, гле чуда – Зеђанин! Захваљујући једном савјесном лаборанту из Завода, дошао сам до тог извјештаја и објавио га у Новостима, што је изазвало вишемјесечне протесте у Зети.

Карактеристичан је судски спор из 1988 године који је водио судија Миладин Аџић. Према оптужници јавног тужиоца, Данило Вуксановић као директор и Светозар Савовић као управник Фабрике глинице, изазвали су опасност већих размјера по животе и здравље људи и биљног и животињког свијета. Они су, наиме, допустили да се, супротно пројектној документацији, депонија за одлагање црвеног јуља и отпадних вода, допуни изнад дозвољене коте, па су се велике количине загађене воде прелиле на околни терен, као и у депонију бр. 2. која је водопропусна. Иако су тројица вештака из Сарајева (др Петар Веселиновић, др Мирко Поповић и Изет Авдагић) са потпуном сигурношћу утврдили да је у више наврата, током јануара 1985, дошло до изливања велике количине загађене воде, суд није прихватио њихов налаз.

Испуштале су се затроване воде и директно из производних погона у Морачу, одвртањем славине, касно ноћу, сјутрадан би дошло до помора рибе у Морачи. Један радник је био оптужен за то, не сјећам се да ли је икада осуђен, али се сјећам да ми је пријетио смрћу зато што сам објавио његово име у новинама.

Ових дана видимо доказе да се опасни отпад одлагао и у неспоредној близини Комбината, да је затрпаван у земљу која се ових дан откопава за потребе изградње колектора. Чули смо јуче фрапантну изјаву директора Водовода, Александра Нишавића, да ће неколико хектара гдје се налази опасни отпад, бити заобиђено приликом градње колектора. Зашто је то саопштио тек јуче, пошто су мјештани примијетили да се из земљишта ваде аноде и други опасни материјали.

После свега, све да је Колектор најчистија и најбезбеднија могућа технологија, треба апсолутно разумјети мјештане Ботуна и других зетских села. Толико година и деценија су их тровали и лагали, и нико до данас није одговарао. А и мимо тога, лагеровати и спаљивати подгорички отпад у срцу најзначајније пољопривредне регије у Црној Гори и у близини највећег базена чисте воде у Европи, неразумна је одлука, нимало разумнија од оне прије 55 година када је ту, умјесто пипуна или парадајза, посађен Комбинат алуминијума, најпрљавија могућа индустрија.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

S druge strane stoji teza radikalnih srpskih političara iz Srbije, ali i onih koji predstavljaju Srbe u Crnoj Gori i BiH da je Srbija, i samo Srbija, matična država svih Srba — kao da su u pitanju nestašna djeca iz obdaništa koja su se, greškom vaspitačice, zaigrala predaleko od dvorišta, pa ih sada treba sabrati pod jednu šljivu i jedan katastar. Naizgled suprotstavljeni, ovi stavovi su u suštini savršeno usklađeni, kao dvije ruke istog tijela koje vas jednom gura napolje, a drugom vuče unutra, ali uvijek s istom porukom: nisi ti ovdje svoj.

I jedni i drugi Srbe van Srbije „kao“ ne vide kao autohtonu populaciju čije su tradicije utkane u same temelje državnosti i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, već kao neku istorijskom greškom zalutalu dijasporu, koja se slučajno zatekla na pogrešnom mjestu. Upravo tu se, kao u starom fiociranom dosijeu, uklapaju rasističke teze potekle iz hrvatskih pravaških krugova XIX vijeka, kasnije dotjerane i lakirane u neokalajevštinu i dukljanštinu: da su Srbi van Srbije strano tijelo, bolest na tkivu „tisućetne državnosti“ susjedne nacije. Pa im se, iz brige za njihovo zdravlje, savjetuje tišina, poslušnost i spremnost da marljivo izvršavaju svaki segment asimilacione terapije — bilo kao pravoslavni Hrvati, Bosanci, nacionalni Crnogorci ili nešto četvrto, po potrebi i dnevnoj političkoj prognozi. Tako, u toj gorkoj ironiji istorije, Srbin van Srbije postaje kao gost koji je istovremeno i suvišan i neophodan: svi bi da ga smjeste negdje van kuće, ali niko – a pomalo i on sam – da prizna da je oduvijek bio kod kuće.

Uz sve to, valja jasno i glasno reći – istim ovim jezikom i bez istorijske šminke i pokušaja dodvoravanja bilo kome – da je srpska država na prostorima današnje Crne Gore i velikih dijelova Bosne i Hercegovine postojala daleko prije nego na većini teritorija današnje Republike Srbije. Ta činjenica, neprijatna kao pukotina u temelju lažnih i štetnih narativa koja se ne da prekriti ni najdebljim slojem maltera, priču o Srbiji kao ekskluzivnoj „matici“ čini ne samo netačnom nego i duboko štetnom. Jer takvo shvatanje ne briše samo složenu istorijsku stvarnost, nego postepeno proizvodi i jednu opasnu, očajničku svijest da se sa pravaško-kalajevskim i pravaško-dukljanskim teorijama moramo pomiriti kao sa sudbinom: da ili strpljivo čekamo pripajanje Srbiji koje se nikada neće dogoditi, ili da se psihološki pripremamo za dobrovoljni ili prisilni egzodus koji bi, za razliku od prvog, sasvim lako mogao dogoditi – ili, u najboljem slučaju, da preživljavamo na nekom komadiću teritorije koji nam od istorijskih otadžbina preostane, a koji će nam, uz obezbijeđene troškove sahrane i nadgrobnog spomenika, „pokloniti“ okupator i njegovi domaći saradnici u vidu aktuelnih srpskih lidera.

Često čujem argument da Srbi van Srbije, s obzirom na intenzitet asimilacionih politika, bez Srbije kao matične države ne bi preživjeli. Taj argument je samo djelimično tačan. Ne zato što treba glumiti hladnog arhivistu pred živom politikom, nego zato što se ovakve stvari ne mogu promišljati po modelu „šta bi bilo kad bi bilo“: Srbija, hvala Karađorđu i ustanicima, postoji – i ne postoji kao misaoni eksperiment već kao država, doduše zarobljena kolonijalnim statusom baš kao i Bosna i Hercegovina i Crna Gora i u čemu je ključ razumijevanja svih njenih katastrofalnih politika, koje su komplementarne sa prekodrinskim antisrpskim sentimentom.

Upravo zbog toga, pravo pitanje nije da li nam Srbija „treba“, nego da li nam Srbija- promovišući agendu sebe kao ekskluzivne matice (a da ne govorimo o unaprijed propalom projektu „Srpskog sveta“, koji je više ličio na reklamni slogan nego na stvarnu politiku) — onim što daje, i načinom na koji to uslovljava, pomaže ili odmaže. Jer pomoć koja traži da prvo potpišeš tuđu interpretaciju statusa u sopstvenoj kući zna biti kao kišobran koji ti daju tek kad pristaneš da je prolom oblaka sa grmljavinom i gradom tvoja krivica. Da li takvim pristupom Srbija radi za Srbe van Srbije — ili, u praksi, radi za njihove protivnike, jer im isporučuje najbolji mogući dokaz da su Srbi u Crnoj Gori i BiH samo „ispostava“, „dijaspora“, privremeni stanari istorije „izmišljeni“ u 19. vijeku?

Zamislimo, dakle, drugačiji i logičan pristup Srbije: ne da gura istorijski netačnu priču o sebi kao jedinoj „kolijevci srpstva“, nego da sistematski podrži one narative koji Srbima i u BiH i u Crnoj Gori objašnjavaju — mirno, uporno i bez histerije — da su to njihove istorijske otadžbine; prostori na kojima je državotvorna tradicija srpskog imena i srpske političke stvarnosti postojala tako rano i tako duboko da bez nje mnoge kasnije „državnosti“ ne bi bile moguće. Ali istovremeno: da Srbija uvažava da u tim državama sa Srbima žive sasvim ravnopravna ljudska bića, a nisu Srbi i koja te države doživljavaju drugačije i imaju pravo na svoj doživljaj – i da se baš zato mora govoriti jezikom građanske zrelosti, a ne plemenske komande.

To bi, za razliku od postojeće, bila politika koja pomaže da se ostane tamo gdje se jeste – ne kao gost koji mora biti tih, nečujan i isprepadan da ne remeti mir komšije koji je umislio da je jedini domaćin, nego kao domaći čovjek koji je dovoljno pristojan da zna da kuća ima više ukućana, ali i dovoljno svjestan da mu niko ne može i nema pravo zatrijeti prag na kojem je rođen. I više od toga: to bi bila politika koja bi samim svojim postojanjem, mirnoćom i mudrim pristupom, postepeno dovodila do preispitivanja antisrpskih narativa – ne bez polemike, jer je ona nužna i zdrava, nego bez urlikanja parola tipa „ovo je Srbija“ ili paničnog „bježmo u Srbiju“, koje samo hrane upravo one konstrukcije protiv kojih se navodno bore. U takvoj atmosferi, antisrpski narativi bi, vremenom, morali da se urušavaju sami od sebe, jer bi postajalo sve teže tvrditi da je neko „strano tijelo“ ako u svemu što jeste i što radi predstavlja živi, vidljivi i odgovorni dio zajednice.

Jedan jasan i poučan primjer takvog pristupa bio bi uporno i strpljivo objašnjavati koliko je Prvi srpski ustanak, koji Srbija danas obilježava kao Dan državnosti, bio revolucionaran ne samo u nacionalnom nego i u duboko civilizacijskom smislu — kao radikalan obračun sa feudalnim poretkom i logikom nasljedne potčinjenosti. Bez tog istorijskog presedana, bez pobune koja je u temelje političke stvarnosti ovog prostora upisala ideje egalitarnosti i otpora eksploataciji čovjeka po čovjeku, čak bi i kasnije državnosti jugoslovenskih republika Crne Gore i Bosne i Hercegovine – koje se danas rado pozivaju upravo na te vrijednosti – bile krajnje upitne, ako ne i nezamislive.

Bila bi to, ujedno, i tiha ali snažna politička lekcija – i nama samima i drugima – da se u podnebljima identitetske prošaranosti, ukrštenih tradicija i različitih, ali srodnih čitanja istorije, stvari nikada ne smiju prelamati preko koljena. Jer u takvim prostorima nagle odluke obično ne donose rješenja, nego trajne i katastrofalne lomove sa nesagledivim posljedicama. Mi, htjeli to ili ne, nemamo bližih jedni od drugih, i upravo to je činjenica koju moramo imati pred očima u nastajućem, turbulentnom multipolarnom svijetu, prepunom beskrupuloznih lešinara koji strpljivo čekaju da neko drugi obavi prljavi posao samorazaranja.

Ima   ljudi koji vide više i dalje od drugih. Od njihove sposobnosti da budu  korak ispred, mnoge generacije  imaju koristi. Jedan od takvih ljudi  bio je Radoš  Kukuličić, koji je šesdestih godina prošlog vijeka, uvodjenjem agrotehničkih mjera, osavremenio poljoprivredu u Zeti. Time je započeo i novi, bolji, život u selima tog dijela, tada, titogradske opštine. Za promjene, i to one korjenite, uvijek su potrebni hrabrost i znanje. Radoš je imao jedno i drugo. Prekalio se, kao prvoborac, u četvorogodišnjoj  antifašističkoj borbi. U slobodi –ponovo   je u prvim redovima  za osvajanje znanja. Postao je agronom.

Diplomu   i prva stručna iskustva u poljoprivredi stekao je u Vojvodini. Tamo je bio radno angažovan, kratko vrijeme, jer se po nalogu srca vratio u rodnu Zetu.

Za  mladog stručnjaka i nekadašnjeg  borca, ponudjeni posao  u zavičaju  bio je pravi izazov: postaje prinudni upravnik Zemoljoradničke zadruge  u Golubovcima.

Zadruga je bila u gubicima, radnici bez plata. Istina, radilo se, ali  na stari, tradicionalni  način, koji nije donosio profit. Uz nešto zastarjelih traktora, zemlja se obradjivala plugom koji  su vukli volovi ili konj, a sijalo  se  samo ,,domaće” sjeme, koje bi najčešće suša ispila.

,,Prinudni upravnik, mogao je da otpušta radnike, ali Radoš  je krenuo drugim, težim putem. Sa zatečenim  ljudstvom podizao je Zadrugu, a time je, pokazalo se, unapredjivao Zetu, riječi su nekadašnjeg zadružnog traktoriste Gavrila-Galja  Majića.

Radoš – Ćapo Kukuličić  (1922-1981)

Ne samo zadrugarima nego i ostalim Zećanima, na seoskim zborovima, objašnjavao je da poljoprivreda  ne može biti isplativa  bez savremene mehanizacije, bez novih hibridnih sjemena  i navodnjavanja.

Iako je  znao da se novo teško  prima, Radoš, ili kako su ga u Zeti zvali Ćapo, nije se predavao: započeo je upornu  borbu sa tradicijom i navikama.

Za  promjenu načina  proizvodnje, Radoš je najprije nabavio  desetak velikih dizel-pumpi za navodnjavanje, tada popularnih ,,Arana”. Raspodijelio ih je domaćinstvima sa većim parcelama i sa više  članova, odnosno radnih ruku. Pumpe, kao i kvalitetna sjemena –otplaćivani su  isporučenim povrćem.

I tako je krenula saradnja sa poljoprivrednicima. U početku nekako nepovjerljivo…No, kada je redovnu isporuku povrća počela da prati  uredna isplata –seljaci su počeli sami  da nude saradnju, da budu kooperanti Zadruge, uz čiju pomoć  jačaju svoja domaćinstva. Krčenjem  livada, proširuju oranice, povećavaju zasade i to kvalitetnim paprikama i paradajzom-povrćem, koje je preovladavalo na zetskim njivama. Asortiman je širen i  kupusom, krompirom, patlidžanom, a naročito po mirisu i sočnosti prepoznatljivim pipunima i dinjama…Povrće iz Zete   počelo je da se prodaje u Beogradu, kao i u potrošačkim centrima Bosne i Hercegovine: Sarajevu, Banjaluci, Tuzli… Događalo  se, prisjeća se  Galjo Majić, koji je od traktoriste, zajedno sa Pavićom Pejovićem, uznapredovao do vozača Dajca(kamiona)- da iz Zenice, jave da na tamošnjim  pijacama i prodavnicama nema povrća, a Radoš bi obećao: sjutra dobijate pun kamion!

A poslovna riječ se poštovala, bila je jaka makar koliko napisana i pečatirana: Zadrugari  bi, ne časećio narudžbi obavijetili domaćine, doturili bi im ambalažu, a ovi bi  tokom noći  pripremili povrće za transport. Slično se postupalo i na pozive iz Zagreba, Rijeke, Ljubljane… Kada je nova poljoprivredna proizvodnja, po Ćapovom ,,receptu”, uzela maha, bilo je dosta zemljoradnika koji su sami prodavali svoje proizvode, pa su se u vrijeme sezone, Zećani mogli sresti na pijacama u gotovim svim većim gradovima  Jugoslavije.

Ostalo je  zabilježeno, tada se  u Zeti  bralo oko osam  hiljada  vagona povrća, koje se i izvozilo, najviše u Njemačku, što danas, kada svim  silama  upiremo da se približimo Evropi , zvuči  gotovo nestvarno.

No, kako se u našim  prilikama  dogadja  da  svaki uspjeh  nekome smeta, počele su priče o integracijama kojima  su stvarana  glomazna  preduzeća, pa je Zadruga pripojena  Agrokombinatu. Kako su stare mušterije podozrivo gledale  na novog, nepoznatog poslovnog partnera – posao sa starim   kupcima mogao  se  nastaviti  samo uz Ćapovu preporuku.

A zaradom od poljoprivrede gradile su se  moderne, ,,gradski” opremljene, kuće; kultivisala se dvorišta, mijenjala se kultura življenja… Bolji standard davao je i druge mogućnosti, pa su domaćinstva u Zeti podržala prijedlog, tada jedinstvene mjesne zajednice Zeta, za uvodjenje – samodoprinosa. Svako domaćinstvo izdvajalo je novac za asfaltiranje puta Golubovci –Mataguži, za gradnju seoskih domova  kulture, poboljšanja elektro napona… Rekonstruiše se i nadogradjuje stari Zadržni dom koji postaje kulturno i adminitrativno središte. Novčanim prilozima i dobrovoljnim radom, podignut je monumentalni spomenik, koji nas podsjeća na 220 zetskih sinova i šćeri  koji su stradali u NOB-u. Spomenik je danas  prepoznatljivi simbol ovoga kraja.

Zeta  posebno zna da cijeni  one koji znanjem, upornošću i  požrtvovanjem  mijenjaju  shvatanja  ovdašnjih ljudi  i time doprinose  opštem napretku.  Takav je bio Radoš-Ćapo  Kukuličić (1922-1981).

Njegovo ime i lik Zećani od zaborava čuvaju spomen –bistom!  Bronzani Radoš, ispred zgrade Opštine, svakodnevno  podsjeća  na putokaze  razvoja Zete. To poprsije, posebno mladima, ukazuje šta sve, za svoj kraj  može učiniti čovjek koji vidi više i dalje od drugih. Iz tog  pogleda  pretočenog u stvarnost – nastala je jedna nova, moderna Zeta.

(Mišljenja i stavovi kolumnista nisu nužno stavovi redakcije portala Zeta)