Službenicima Regionalnog centra bezbjednosti „Centar“, Odjeljenja bezbjednosti Podgorica, B.Š. (74) prijavio je da je u mjestu Kurilo u Zeti, preko puta pružnog prelaza, napadnut njemu nepoznate osobe upotrebom spreja sa nadražujućim dejstvom i da je tom prilikom iz njegovog putničkog motornog vozila “golf V” otuđena torbica sa oko 100 eura i ličnim dokumentima.

“Takođe, ovom prilikom B.Š. je naveo da je u društvu sa licem koje ga je napalo bila njemu nepoznata ženska osoba koja je takođe pokušala da, uz upotrebu spreja sa nadražujućim dejstvom, napadne i njegovog sina B.Š. (34) koji je bio u društvu sa njim”,  saopštila je policija.

Policijski službenici Odjeljenja bezbjednosti Podgorica su preduzeli hitne opsežne radnje na terenu, i u saradnji sa tužiocem u Osnovnom državnom tužilaštvu u Podgorici, došli do sumnje da su izvršioci ovoga djela S.P. (30) i K.V. (24).

“Oni su locirani i po nalogu postupajućeg tužioca lišeni slobode zbog sumnje da su izvršili krivično djelo samovlašće. Tom prilikom policija je privremeno oduzela i vozilo kojim je upravljao S.P.”,  navodi se.

Osim toga, policija je došla do saznanja gdje se nalazi ukradena odbačena torbica, koja je pronađena, međutim, u njoj nije pronađen novac već pištolj sa sedam komada municije.

Policija je izvršila pretres kuće B.Š. (34) koji je držao pomenuti pištolj u torbici koja je ukradena i on je uhapšen zbog sumnje da je izvršio krivično djelo nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i eksplozivnih materija.

“U nastavku aktivnosti na ovom predmetu službenici Odjeljenja bezbjednosti Podgorica su u službene prostorije doveli lice M.M. (65) od kojeg su prikupljena obavještenja, te je policija došla do sumnje da je on angažovao S.P. da naplati dug u iznosu od 1.900 eura od lica B.Š.”,  dodaje se.

Sa novonastalim činjenicama je upoznat postupajući tužilac koji će se u odnosu na M.M. naknadno izjasniti.

Policija je u ponedjeljak kasno uveče uhapsila 21-godišnjeg mladića iz Zete, P.V, zbog sumnje da je lažno prijavio ubistvo i fizički napao policijskog službenika. Incident se dogodio 30. juna oko 23 časa, kada je mladić pozvao dežurnu službu Odjeljenja bezbjednosti Podgorica i tvrdio da je ubio svog očuha, D.M, zadavši mu više uboda nožem.

Na prijavljenu adresu odmah je upućena policijska patrola, koja je zatekla D.M. živog i bez ikakvih povreda. Nakon toga, policija je locirala P.V. u blizini njegove kuće, ali je on odbio da postupi po naređenju policijskih službenika. Umjesto toga, fizički je nasrnuo na jednog policajca, udarivši ga pesnicom u glavu, a zatim pokušao da pobjegne.

Ubrzo nakon toga, policija je pronašla osumnjičenog skrivenog u jednom objektu, gdje je ponovo pružio otpor, pokušavajući da napadne policajce. Ipak, stavljen je pod kontrolu i priveden u prostorije Odjeljenja bezbjednosti Podgorica.

Alkotestiranjem i toksikološkom analizom utvrđeno je da je P.V. bio pod dejstvom alkohola i više vrsta narkotika, uključujući kokain, marihuanu i benzodiazepine.

“Po nalogu nadležnog tužioca, P.V. je lišen slobode zbog sumnje da je počinio krivična djela lažno prijavljivanje i napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti”, saopštila je policija.

Skrolujemo. Vidimo naslov: „UZNEMIRUJUĆI VIDEO“ – velikim slovima, često podebljan, često uokviren crvenim. Zastanemo. Srce nam na trenutak preskoči. Ne znamo da li želimo da vidimo – ali znamo da moramo. Kliknemo. Gledamo. Prestravljeni, zgroženi, ljuti, povređeni, ogorčeni – i ne prestajemo. Šerujemo. Komentarišemo. Onda zaboravimo… sve do sledećeg naslova: „UZNEMIRUJUĆI VIDEO“.

Ovaj obrazac nije slučajan. Niti je nov. Ali je danas besramno prisutan i agresivan. U društvu koje komunicira vizuelno i reaguje impulsno, mediji su naučili da je tragedija najbrže oruđe za privlačenje pažnje. Šok prodaje. Patnja skuplja preglede. Krvava stvarnost postaje valuta.

Važno je da ne upadnemo u zamku pojednostavljivanja. Nisu samo „mediji krivi“. Nismo ni mi samo žrtve. Ovo je odnos međusobne zavisnosti. Mediji objavljuju ono što publika najviše konzumira. Publika klikće ono što je najvidljivije, najintenzivnije, najemotivnije. Svi učestvujemo u ovom lancu, svi ga podgrevamo.

Kao što reality programi opstaju jer imaju gledaoce, tako i uznemirujući snimci postaju redovan sadržaj zato što na njih klikćemo. Kada platforma vidi da video nasilja ima milionske preglede, algoritam ga pogura još više. Mediji se utrkuju da objave prvi – ne da bi informisali, već da bi kapitalizovali šok.

Postavlja se pitanje: gde je granica između informisanja i eksploatacije bola? Da li zaista moramo videti trenutak kada neko gubi život da bismo razumeli ozbiljnost situacije? Da li možemo verovati medijima koji tragediju objavljuju bez konteksta, bez upozorenja, često i bez poštovanja prema žrtvi?

U mnogim zemljama etički kodeksi novinarstva propisuju da se nasilni sadržaji ne objavljuju bez opravdanog razloga i da se uvek mora voditi računa o dostojanstvu žrtava i njihovih porodica. Ipak, u praksi, klik je postao važniji od kodeksa.

Psiholozi kažu da nas ovakvi snimci privlače iz više razloga: osećaj kontrole („bar meni se to nije desilo“), identifikacija („to je moglo biti moje dete“), pa čak i podsvesna fascinacija smrću – ne kao želja, već kao suočavanje sa sopstvenom prolaznošću.

Takođe, u digitalnoj kulturi FOMO (fear of missing out), imamo osećaj da moramo da znamo sve, da ništa ne propustimo. „Jesam li video taj snimak?“ postaje društveni indikator. Ako nisi gledao – nisi učestvovao. Ako nisi šerovao – nisi ni reagovao.

Ne radi se o zabrani gledanja. Ne radi se ni o moralnom osuđivanju. Radi se o svesnosti. O pitanju koje svako treba sebi da postavi: zašto klikćem na ovo? šta time dobijam? kome to koristi?

Ako počnemo da biramo drugačije, možda će i mediji početi da objavljuju drugačije. Klik nije samo refleks. Klik je odluka. A svaka odluka nosi posledicu – u ovom slučaju, možda i dalju normalizaciju nasilja kao zabave.