Privremeno napuštanje skupštinskih funkcija i odbora od strane DPS-a, kao i Lakovićev odlazak iz PES-a, vladajuću većinu čini brojčano, iako minimalno, slabijom u Parlamentu – ali joj u suštinskom smislu pruža priliku da unaprijedi koheziju i zajedništvo među njenim konstitutentima.

Imajući te stvari u vidu, za neprincipijelni bojkot skupštinskih odbora neće imati razumijevanja ni evropske adrese, koje će DPS neizostavno primorati da razmisle o efektima očajničkog poteza. Zato sam i napisao da će takav bojkot biti privremen, jer su evropske institucije tradicionalno najučinkovitija batina za česte „nestalučke“ ostatke oborene kleptokratije.

Istovremeno, napuštanje PES-a od strane „spavača“ Lakovića mora voditi jačanju vladajuće koalicije. Cjelokupnoj crnogorskoj javnosti je bilo jasno da je on više zastupao interese opozicije u okviru vlasti, nego što je vodio računa o programu sopstvene, nekadašnje stranke. Oslobađanje od takve vrste „remetilačkih faktora“ može značajno doprinijeti relaksaciji odnosa između koalicionih činilaca parlamentarne većine.

Takva opuštenija atmosfera favorizuje pronalaženje dogovora i oko onih pitanja koja i dalje opterećuju naše društvo, a čije bi pravedno rješavanje stvorilo uslove za opštenarodno pomirenje u zemlji i za njen progres.Neka od tih pitanja, koja se prvenstveno moraju rješavati u okviru vladajuće većine u duhu kompromisa, jesu institut dvojnog državljanstva, povratak srpskog jezika kao službenog, crnogorske trobojke kao narodne zastave, kao i svete Njegoševe kapele na Lovćenu.Od krucijalnog je značaja za vladajuću većinu da makar jedno od tih pitanja (recimo, povratak trobojke) bude pravedno riješeno prije redovnih parlamentarnih izbora naredne godine. Time bi i ponovni uspjeh demokratskih i pomiriteljskih snaga na tim izborima bio zagarantovan.

Кад год у непроходној џунгли глупости исписаних о Сарајевском атентату и Младој Босни наиђем на ону већ одомаћену формулу да је Гаврило Принцип убио „трудну жену“, знам да сам пред избором који у суштини и није избор: или је ријеч о елементарном незнању, или о свјесној подвали, које – у оба случаја – долазе од људи одгојених на кућним наративима произашлим из ендехазијске штампе, жуте листове Сарајевског новог листа у које им је кукавни предак увијао јефтини дуван, након што је згулио посљедње остатке бакра са сефардског Кал Грандеа. Трећег нема. Јер о трудноћи Софије Хоенберг не постоји ниједан аутентичан документ, ниједан медицински извјештај, ниједна службена биљешка. Ништа.

Зашто текст о томе да је Градско вијеће Сарајева усвојило иницијативу за обнову споменика Францу Фердинанду и Софији Хотек–Хоенберг почињем управо освртом на тај непрестано и неспретно евоцирани фрагмент псеудоисторије? Не зато што се премишљам да ли је ова иницијатива изгласана зато што у Градском вијећу сједи гомила ћација — јер сам у то, признајем, прилично сигуран — нити зато што сумњам да је ријеч о дијелу нове, шире регионалне тенденције додворавања Њемачкој, са центром на Андрићевом венцу, о чему свједоче и све отворенија, ма колико се трудила да изгледају суптилно, удварања сарајевских интелектуалаца блиских Изетбеговићевој СДА на ту адресу.

Користим га да бих указао да против Принциповог слободарског чина и због чега је окупација боља од слободе није могуће ратовати било како осим емотивном уцјеном у виду „убиства“ измишљеног нерођеног дјетета – које и да се догодило би прије свега поставило питање одговорности оних који су у политички усијаној покрајини, под војном управом, организовали свечане параде и јавне наступе. Нерођено дијете се не штити позирањем на демонстрацији империјалне силе у окупираној земљи препуној потенцијалних атентатора, што би требало бити јасно покретачу иницијативе, Семиру Ефендићу, предсједнику Странке за БиХ, поготово због чињенице да без Принциповог навјештаја слободе у виду атентата на окупаторског пријестлонасљедника, данас не би постојала никаква БиХ, па чак ни у облику дејтонског протектората, будући да је ЗАВНОБиХ насљеђе југословенске идеје, односно њеног развитка, а тиме и Младе Босне, а не аустроугарског кондоминијума и њеног насљеђа њемачке окупације у Другом свјетском рату и свију оних којима је такво стање пријало.

Они којима је барем магловито јасно да прича о „трудној жени“ не стоји, прибјегавају другој конструкцији. Кажу: Фердинанд и Софија заслужују споменик јер он симболизује Аустро-Угарску, а да није било окупације по одлуци Берлинског конгреса 1878, Босна и Херцеговина би, као исход устанка из 1875, припала Србији, што би за муслимане било кобно — избор између Анадолије и масовних гробница. Све је то, наравно, пажљиво упакована алузија на деведесете и режим Радована Караџића, с намјером да се читав Деветнаести вијек и антиколонијална борба уреди као увод у њено понижење и гажење крајем Двадесетог. У Црној Гори ће у томе предњачити Андреј Николаидис који је ситуацију у вријеме пред избијање Првог свјетског рата и данашњице успоредио са закључцима Вучићевог Свесрпског сабора из 2024. који само чека „свога“ Принципа. Драган Бурсаћ ће као миљеник сарајевског псеудоинтелектуалног миљеа завапити да је само Аустро-Угарска била брана „Србославији“, шта год то да значило.

Тај наратив, међутим, стоји на истој врсти историјске фантазије као и прича о Софијином нерођеном дјетету. Устанак од 4. јула 1875. није почео само прогласима „Србима у Турској“, него и позивом „Браћи Србима мухамеданскога закона“ на заједничку борбу против османске власти. Потписник тих прогласа био је војвода Мићо Љубибратић — први преводилац цјелокупног текста Курана на српски језик, што тај превод чини и првим интегралним преводом који се данас може сврстати у корпус босанске културне баштине. Управо је та околност допринијела да устанак у почетку наиђе на одзив и међу муслиманским становништвом Херцеговине.

Даљи развој догађаја, међутим, показује колико је прича о „спасилачкој“ Аустрији селективна. Пропагандом цариградске Порте устанак је представљен као напад на „дин и вјеру Мухамедову“, чиме су муслимани застрашени и одвучени од побуне. Истовремено, аустроугарска дипломатија и пропаганда успјеле су да пацификују већину римокатоличког становништва, да подрже Порту и да притиском на Србију ослабе помоћ устаницима. Тако је побуна, лишена шире подршке, сведена на српски устанак и постепено се претворила у братоубилачки рат у којем су, у приближно истој мјери, страдали и православни и муслимански сељаци. (О томе опширно: Bratislav Teinović, Nacionalno-politički razvoj Bosne i Hercegovine u posljednjem vijeku turske vladavine (1800–1878), PhD diss., University of Banja Luka, Faculty of Philosophy, 2019, 1037–1337.)

Стога, када се Аустрија представља као наводни „спасилац“, „цивилизатор“ или шта већ из глосаријума неадекватних појмова, ваља имати на уму да је она, још прије избијања устанка, систематски обликовала политичку ситуацију тако да њено будуће „спасавање“ постане нужност за тобоже „безнадежно“ завађене заједнице. Помоћ те врсте може се упоредити са услугом зеленаша који вам прво запали кућу, а онда великодушно понуди кредит за обнову – уз обавезу да му на капији подигнете споменик. А споменик таквој помоћи није ништа друго до уредно озидано обиљежје властитој финансијској, друштвеној, културолошкој и свакој другој врсти пропасти. Све је то било јасно бриљантној генерацији Гаврила Принципа, али и Мухамеда Мехмедбашића, Бехџета Мутевелића, Авде Сумбула и његових другова и управо су на такав колоплет ужаса управљања судбином властитог народа на империјалним сећијама и пуцали – дакле на све оно што данас живимо у БиХ.

Зато је данашње демонизовање Принципа и подизање споменика окупатору – па чак и лукави покушај да се његове стопе на плочнику изједначе са обновом кичастог монумента Фердинанду и Софији – више од пуке расправе о прошлости. То је отворено ратовање са слободарским сентиментом и властитим достојанством.

Историјске чињенице о њему подједнако су незгодне и за власт у Сарајеву и за ону у Бањалуци. За прве, зато што руше накарадну конструкцију по којој се српска политичка традиција мора нужно читати као права линија од 1875. до деведесетих. Принципов чин, његова поезија, његова интелектуална средина и идеал слободе показују да је Караџићев режим био ексцес – мрачна девијација и то гле чуда љотићевска и германофилна, а не норма српске историје. Та чињеница ремети пажљиво његовани наратив о континуитету зла.

За друге, у Бањалуци, проблем је другачији али једнако тежак. Јер знају да сваки покушај рехабилитације Караџића стоји у очигледној колизији са принципима у које је Принцип вјеровао. Он није сањао етнички хомогену територију ограђену бодљикавом жицом, него ослобођење од империјалне власти и политичко достојанство заједнице. Позивати се на Принципа, а истовремено релативизовати или романтизовати пројекат који је произвео масовне гробнице, значи празнити његово име од садржаја и сводити га на покриће непочинствима, на сличан начин на који власт у Сарајеву користи ЗАВНОБиХ.

Зато је и једнима и другима најлакше да га или сатанизују или инструментализују. Јер Принцип, са свом својом противрјечношћу и трагиком, подсјећа да је слобода историјски идеал, а не партијски реквизит. А споменик окупатору, подигнут уз истовремено морално убиство онога који је пуцао у име ослобођења, није знак зрелости него одрицања од властитог достојанства. Он је, у суштини, снисходљиво признање свих народа БиХ да је профитабилније прилагођавати се туђој верзији властите историје него издржати њену тежину.

П.С. Ваља, ипак, забиљежити и сљедеће: да је велики дио грађана Сарајева јавно протестовао против одлуке Градског вијећа, те да је начелник Општине Центар Срђан Мандић јавно изјавио да се срами представника своје Наше странке који су у Вијећу гласали за ову иницијативу. Након тога, начелник Општине Стари Град Ирфан Ченгић (СДП) поручио је да се споменик Фердинанду и Софији неће градити. Та чињеница, сама по себи, говори да одлука није дочекана као готов друштвени консензус, него као спорна и проблематична политичка порука. Ако ништа друго, показује да упркос дугогодишњем притиску колонијалних наратива и континуираном ратовању против сваког слободарског тумачења сопствене историје, Принципова енергија није ишчезла. Она још увијек није довољно гласна и организована, често је расута и успавана – али је и даље ту. И то је чињеница која, чини се, неке више узнемирава од саме прошлости коју желе збрисати.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)

Монструм на фотографији је двоглаво теле из штале Рајка Маровића у Балабанима, које сам снимио у новембру 1995 године. Нису рађена испитивања, али се претпоставља да је то била посљедица дејства пиралена из Комбината алуминијума, јер та опасна супстанца управо изазива тератогене последице.

Касније је забиљежено рађање и многих других „мутаната“, попут пилета са двије главе (у дворишту Данице Цековић у Голубовцима), пилета са четири ноге (које сам предао посланику Аћиму Вишњићу да га покаже пред камерама у Скупштини Црне Горе), ждребета са три ноге, јегуље без очију, крапа без уста, дувана високог три и по метра, плода шљиве величине фудбалске лопте.

У Зети се, дуго, у потаји, говорило да је у селу Српска рођено дијете без ушију, али да је то, као „срамота за фамилију“, скривано, те да је то дијете, после вишемесечног лијечења у Београду, умрло. Била то истина или не, примјери из животињског и биљног свијета су асполутно аутентични, све сам их видио својим очима, и постоји још на десетине свједока.

Историја скривања катастрофалног стања животне средине у Зетској равници је толико дуга и богата, да бих могао објавити томове књиге. Средином 90-тих година објавио сам на десетине текстова у „Вечерњим новостима“, за шта сам добио прву награду Удружења новинара Црне Горе, а предсједник државе Момир Булатовић био принуђен да формира државу комисију која је на крају признала да је ријеч о еколошкој катастрофи. Не објављујем то да бих се хвалио, него да би ми људи, који не памте те текстове, повјеровали у све ово што пишем.

Двије и по деценије су надлежни државни и судски органи покушавали да, разним манипулацијама и полуистинама, сакрију праву истину о стању животне средине Зетске равнице. Тако сам у једном, дуго скриваном извештају судских вештака из 1986 године пронашао податак да је у узроцима бунарских вода у селу Српска, за 48 сати, угинуло 50 одсто тест организама (плактонских рачића), чиме је још тада доказана висока токсичност вода коју су мјештани тог села пили и наредних 15 година!

Кампању да је у Зети што се тиче екологије све у најбољем реду, предводили су подгорички градоначелници, најприје Михаило Бурић, а после Јован Каварић.

-Неки моји пријатељи пржили су приганице на пираленском уљу, и ето их живи и здрави! – вјеровали или не, ову реченицу је тада на ТВ Монтена изговорио тада; министар екологије др Михаило Бурић, што најбоље говори какви су дилетанти и преваранти били најодговирнији званичници за чување животне средине и нашег здравља.

У подземним водама Зетске равнице и Скадарском језеру пирален су први пронашли стручњаци Смитсоновог института, чије је истраживање трајало од 1968 до 1978 године. С обзиром да је Комбинат алуминијума почео са радом 1971 године, директор КАП-а Данило Вуксанови је 1992 године тврдио да је пирален пронађен прије почетка рада Комбината. Међутим, у саопштењу од 10 децембра 1992 године, Завод за здравствену заштиту био је децидан:

„Истичемо да је нађена концентрација флуорида, пиралена, минералних уља, фенола, полицикличних угљоводоника, ПХ вриједности, као и цијанида, директно везана за утицај загађења из процеса производње алуминијума.“

У Комбинат алуминијума је до 1996 године укупно допремљено 146 тона пираленског уља. Од те количине фалило је 12,5 тона. Јасно је гдје је завршио. Израубовано пираленско уље је у металним бачвамама годинама стајало на ледини, временом су бавче корозирале, и кроз порозно, пјесковито земљшите, у вријеме киша, уље је стигло до подземних вода. По налазу главног републичког инспектора, двије и по тоне пиралена је исцурело после удара грома!

Завод за здравствену заштиту је двије године, по наредби јавног тужилаштва, испитивао 450 бунара и бушотина, од Подгорице до Скадараског језера, и у огромној већини њих, пронађен је пирален у недозвољеиим количинама. У близини Комбината, концентрација пиралена је била преко 100 пута већа од дозвољене. Низводно је стигао до самог Скадарског језера. Пронађен је у бунарима поред хотела Плавница, као и у месу шарана, јегуље, укљева и других риба из Скадарског језера и Мораче.

И вјеровали или не, тај извештај, са још безброј катастрофалних података по другим параметрима, Завод за здравствену заштиту је дуго крио од јавности, а на челу Завода је био др Новица Вујошевић, гле чуда – Зеђанин! Захваљујући једном савјесном лаборанту из Завода, дошао сам до тог извјештаја и објавио га у Новостима, што је изазвало вишемјесечне протесте у Зети.

Карактеристичан је судски спор из 1988 године који је водио судија Миладин Аџић. Према оптужници јавног тужиоца, Данило Вуксановић као директор и Светозар Савовић као управник Фабрике глинице, изазвали су опасност већих размјера по животе и здравље људи и биљног и животињког свијета. Они су, наиме, допустили да се, супротно пројектној документацији, депонија за одлагање црвеног јуља и отпадних вода, допуни изнад дозвољене коте, па су се велике количине загађене воде прелиле на околни терен, као и у депонију бр. 2. која је водопропусна. Иако су тројица вештака из Сарајева (др Петар Веселиновић, др Мирко Поповић и Изет Авдагић) са потпуном сигурношћу утврдили да је у више наврата, током јануара 1985, дошло до изливања велике количине загађене воде, суд није прихватио њихов налаз.

Испуштале су се затроване воде и директно из производних погона у Морачу, одвртањем славине, касно ноћу, сјутрадан би дошло до помора рибе у Морачи. Један радник је био оптужен за то, не сјећам се да ли је икада осуђен, али се сјећам да ми је пријетио смрћу зато што сам објавио његово име у новинама.

Ових дана видимо доказе да се опасни отпад одлагао и у неспоредној близини Комбината, да је затрпаван у земљу која се ових дан откопава за потребе изградње колектора. Чули смо јуче фрапантну изјаву директора Водовода, Александра Нишавића, да ће неколико хектара гдје се налази опасни отпад, бити заобиђено приликом градње колектора. Зашто је то саопштио тек јуче, пошто су мјештани примијетили да се из земљишта ваде аноде и други опасни материјали.

После свега, све да је Колектор најчистија и најбезбеднија могућа технологија, треба апсолутно разумјети мјештане Ботуна и других зетских села. Толико година и деценија су их тровали и лагали, и нико до данас није одговарао. А и мимо тога, лагеровати и спаљивати подгорички отпад у срцу најзначајније пољопривредне регије у Црној Гори и у близини највећег базена чисте воде у Европи, неразумна је одлука, нимало разумнија од оне прије 55 година када је ту, умјесто пипуна или парадајза, посађен Комбинат алуминијума, најпрљавија могућа индустрија.

(Мишљења и ставови аутора нису нужно ставови редакције портала Зета)