Sport

Neka bude četvrta sreća: Nesalomivi Đoković protiv kolena i barijere

Toliko istorijskih mečeva, pobeda, preokreta, blistavnih momenata, radosti i onih najtežih suza – olimpijskih. Teško je pobrojati sve trenutke za pamćenje koje nam je Novak Đoković priredio tokom više od dve decenije prebogate karijere. Pa ipak, današnji meč u Parizu možemo nazvati jednim od najizazovnijih. Jer, polufinale Olimpijskih igara jedini je meč koji nikada u karijeri nije dobio.

Na petim, izvesno poslednjim OI Đoković ima priliku da iz četvrtog pokušaja po prvi put preskoči polufinalnu barijeru i dođe nadomak zlatnog odličja za Srbiju. Medalje koju toliko priželjkuje. Za njega je veća i sjajnija od bilo čega drugog što je postigao, a ostvario je – sve.

1 klik – 100 freebet-ova! Registruj se na meridianbet.me i pokupi najbolji poklon dobrodošlice!

Rival mu je dobro poznati Lorenco Muzeti sa kojim se već drugi put ove sezone sastaje na terenima Rolan Garosa (19.00 RTS 1, Eurosport). Ponoćni meč na “Šatrijeu” bio je spektakl za pamćenje. Ništa manje ne očekuje se ni sada.

Novak je trijumfom nad Stefanosom Cicipasom već pobedio samog sebe i sve koji su u njega sumnjali.

Po ko zna koji put pronašao način da se vrati iz nemoguće pozicije. Očigledni problemi sa povredom kolena, zaostatak od 0:4, pa 3:5 i tri set lopte nisu bile dovoljno Grku čak ni za produžetak meča. E, to je Novak Đoković.

Zbog toga stigao je na pobedu do odličja, a dve do zlata. Bez obzira na sve izaći će na teren i danas, sve i da je povreda teže prirode. Nadamo se da nije.

Jer, preko puta mreže ga čeka motivisani rival u životnoj formi.

Italijan je direktno iz Umaga stigao na Olimpijske igre. Odigrao osam mečeva u poslednjih devet dana, izbacio šampiona iz Tokija i “oduzeo” Đokoviću priliku za revanš Alekanderu Zverevu.

Prethodno blistao i na Vimbldonu sve do poraza od, pogodili ste – Novaka. Bio je to njihov treći susret ove godine. Za sada je srpski as bio bez greške.

Iako je Muzeti samo jednom u prethodnih sedam mečeva pobedio Đokovića, uvek mu je zadavao ozbiljnu glavobolju na šljaci, terao ga da potroši svo gorivo iz rezervoara kako bi slavio. Pre manje od dva meseca bio na set od pobede, a pre tri godine “prosuo” prednost od dva seta na istom terenu na kom će igrati i danas. Sada je sazreo – rezultati govore sami za sebe.

Postao je tek treći teniser iz Italije koji je stigao do polufinala Olimpijskih igara u singlu, posle posle Umberta De Morpurga (Pariz 1924.) i Paola Kejna (Los Anđeles 1984.).

Tačno 100 godina od poslednje medalje za “Azure” (bronza) na najvećem sportskom takmičenju ima priliku da im obezbedi novu, do sada najsjajniju.

Što se tiče Đokovića, 37-godišnji Boegrađanin po poslednji put pokušava da se domogne finala. U Tokiju 2008. zaustavio ga je Rafael Nadal. Kasnije je osvojio bronzu, jedino odličje do sada. U Londonu 2012. zaustavio ga je Endi Mari, a pre tri leta u Tokiju šokirao Zverev.

Do sada je turnir u Parizu odigrao skoro pa perfektno, izuzev polučasovnog mučenja protiv Cicipasa iz opravdanog razloga. Ukoliko mu koleno dozvoli ima odličnu priliku da konačno probije prepreku zvanu finale Olimpijskih igara. A onda…

Izvor: meridiansport.rs

Sledeće

Ekipe ,,Pobjednik“ Mojanovići i ,,Strijela“ Balabani u borbi za pehar fudbalskog prvenstva

Ne propustite

Balabani ponovo na tronu, Petar Radović najbolji strijelac košarkaškog prvenstva

Reklama

Klikni da ostaviš komentar

Sport

Vasilije Maraš – mladi as iz Zete piše karting priču

Pripremila: Tamara Raičević

Vasilije Maraš iz Zete ima svega šest i po godina, ali to ga ne sprečava da već sada pokazuje ozbiljan potencijal i šarm prema kartingu. Njegova ljubav prema automobilima rodila se još u najranijem djetinjstvu – čim je prohodao, zavolio je trotinet, a najdraža igra bila mu je spuštanje autića niz tobogan i upoređivanje njihove brzine. Bio je to jasan znak da u njemu raste budući vozač.

Sve se odvijalo uobičajeno, bez posebnog inicijatora. Kako kaže njegov otac, Boris Maraš, koji mu je i glavni trener, mehaničar i sponzor – sve je to bila samo još jedna etapa u dubljoj strasti koju Vasilije nosi u sebi. Iako se niko u porodici ranije nije bavio kartingom, upravo je otac bio taj koji je uvijek gajio ljubav prema trkačkim automobilima, koju je mladi vozač zasigurno naslijedio.

Vasilije trenira već godinu dana, a iza sebe ima dvije trke. Treninzi se održavaju na stazi nekadašnje auto-pijace, kad god im to porodične i školske obaveze dozvole, ne zanemarujući školu ni u jednom trenutku. Iako među najmlađima, često vozi sa starijim i iskusnijim takmičarima, u mnogo snažnijim kartinzima, kako bi unaprijedio tehniku i podstakao socijalizaciju u ovom sportu.

„Karting je fizički izuzetno zahtjevan sport – svi G pritisci djeluju direktno na vozača, koji uz to mora ostati staložen pod pritiskom, ali i odlučan i borben kada je najpotrebnije. Sve to iziskuje psihološku stabilnost, koncentraciju i ogromnu snagu – osobine koje Vasilije već sada počinje da gaji“, kazao je Boris za Portal Zeta.

Nedavno se vratio sa Otvorenog šampionata Srbije, gdje je, kao najmlađi u svojoj klasi, osvojio impresivno treće mjesto. Ono što je dodatno zanimljivo jeste da je, po sopstvenoj odluci, jedini od svih vozača izašao na stazu sa „slick“ gumama, iako je bila djelimično vlažna. Ostalih 8 takmičara odlučili su se za gume za mokro, ali se njegova hrabra i promišljena odluka pokazala kao izvanredan poduhvat.

Ipak, kao i u većini auto-moto sportova, najveći izazov nije talenat ni posvećenost, već finansije. Učešće na ozbiljnijim takmičenjima, poput italijanske Formule 4, zahtijeva budžet od skoro milion eura. Uprkos tome, u porodici Maraš i dalje živi nada da će se jednom otvoriti vrata velikih timova i da će Vasilije imati priliku da, dok je još u kartingu, dodatno izbrusi svoj talenat.

Bez podrške porodice i prijatelja, ovakav put ne bi bio moguć. Iako je karting individualan sport, bez jake podrške, savjeta i pomoći, poprilično je izazovno biti konkurentan, pa čak i na regionalnom nivou.

Vasilije ima snove – kao i svaki dječak koji voli brzinu – i jednog dana, nadamo se, da će bilježiti trenutke u bolidu Formule 1. Do tada, ovaj mališan iz Zete nastavlja da sanja, trenira i svojim talentom oduševljava sve koji ga gledaju.

Sport

Savić: Nije važno da budeš šampion u sportu, važnije je biti šampion u životu

Izvor: Dan

Proslavljeni vaterpolista našao je vremena da bude gost i ispriča neku drugu stranu svog života i vaterpola uopšte, njegove početke u ovom trofejnom sportu, ispričao je dosta zanimljivih detalja iz bazena i van njega. Pred punom salom KIC-a odgovarao je na pitanja učenika osnovnih škola sa područja Opštine Zeta, ispričao je i poneku anegdotu, zanimljivost iz svog života.

Na samom početku, Savić je govorio o svojim počecima.

„Iako možda nisam želio, počeo sam da se bavim vaterpolom, jer me otac upisao zbog debljine. Čuveni Ratko Rudić me je ubacio u prvi tim Partizana sa 14 godina i tako je krenula moja karijera. A imao sam kao dječak želju da budem kuvar ili vojni pilot, prijavio sam se za školu u Mostaru, ali nesrećni rat je sve zaustavio. Onda sam se opredijelio za vaterpolo, a sa mojih 16 godina dobio sam profesionalni ugovor od Partizana. Put me je posle odveo u Barselonu, a karijeru sam završio u Crvenoj zvezdi. Kada sam se odlučio na taj korak i saopštio ocu da se vraćam iz inostranstva i potpisujem za Zvezdu, dobio sam odgovor da je sve došlo na svoje mjesto. Naravno, bilo je i onih koji nisu opravdavali moj postupak, prije svega moj kum, veliki Partizanovac, koji mi je rekao da više nikada neće doći na moju utakmicu“, rekao je Dejan Savić.

Nakon igračke karijere, Savić se posvetio trenerskom poslu.

„Kada sam imao 21 godinu znao sam da želim da budem trener, počeo sam da prikupljam sve ono što su treneri mene učili. Krenuo sam sa juniorskom reprezentacijom Srbije, radio u sam u Zvezdi, a onda je stigao posao selektora Srbije. Kao igrač nisam osvojio olimpijsko zlato, ali kao trener jesam dvije. Posle karijere selektora Srbije bio sam na Malti, pa u Saudijskoj Arabiji, a evo me sada ovdje, na klupi Crne Gore. Nadam se da ćemo krenuti putem starijeg brata i vratiti Crnu Goru tamo gdje im je mjesto“, kazao je Savić.

Šta je biti teže trener ili igrač u vaterpolu?

„Kada si igrač misliš da si najpametniji na svijetu i da sve zavisi od tebe. S druge strane, trener je van bazena i nekako sa drugim očima sve to gleda. Obje stvari su lijepe, ali je svakako teže biti trener – kazao je Savić odgovarajući na jedno od postavljenih pitanja od strane učenika“, istakao je Savić.

Imao je Savić na kraju jasnu poruku:

„Nije važno da budeš šampion u sportu, važnije je biti šampion u životu“.

Izvor: Dan

Sport

Zlatni uspjeh karatista „Vukovi Zeta“ u Ulcinju

Pripremila: Tamara Raičević

Povodom jubileja – 50 godina postojanja Karate kluba Ulcinj – održan je međunarodni karate turnir “Ulcinj Open”, koji je okupio preko 700 takmičara iz zemlje i regiona. Turnir je krasio pravi sportski duh, uz prisustvo brojnih klubova i visok kvalitet prikazanih borbi, a takmičari Karate kluba Vukovi Zeta ostvarili su izvanredne rezultate.

U seniorskoj konkurenciji, u kategoriji do 67 kg, dominantan je bio Lazar Đurčević, koji je savladao sve svoje protivnike i zasluženo osvojio zlatnu medalju. Njegov cjelokupan nastup odisao je sigurnošću, uz dobro uobličenu taktičku i tehničku spremnost, čime je još jednom potvrdio svoj kvalitet na borilačkoj sceni.

U juniorskoj konkurenciji u kategoriji do 53 kg, Jelena Miladinović je takođe blistala. Pokazala je izuzetnu borbenost, pobijedivši sve protivnice i osvojivši prvo mjesto koje joj je osiguralo zlatnu medalju na ovom takmičenju. U veoma jakoj konkurenciji, Jelena je još jednom dokazala da pripada samom vrhu juniorskog karatea.

Ovi rezultati predstavljaju veliki uspjeh za Karate klub Vukovi Zeta i dodatnu motivaciju za buduće izazove njegovih karatista.