Skrolujemo. Vidimo naslov: „UZNEMIRUJUĆI VIDEO“ – velikim slovima, često podebljan, često uokviren crvenim. Zastanemo. Srce nam na trenutak preskoči. Ne znamo da li želimo da vidimo – ali znamo da moramo. Kliknemo. Gledamo. Prestravljeni, zgroženi, ljuti, povređeni, ogorčeni – i ne prestajemo. Šerujemo. Komentarišemo. Onda zaboravimo… sve do sledećeg naslova: „UZNEMIRUJUĆI VIDEO“.

Ovaj obrazac nije slučajan. Niti je nov. Ali je danas besramno prisutan i agresivan. U društvu koje komunicira vizuelno i reaguje impulsno, mediji su naučili da je tragedija najbrže oruđe za privlačenje pažnje. Šok prodaje. Patnja skuplja preglede. Krvava stvarnost postaje valuta.

Važno je da ne upadnemo u zamku pojednostavljivanja. Nisu samo „mediji krivi“. Nismo ni mi samo žrtve. Ovo je odnos međusobne zavisnosti. Mediji objavljuju ono što publika najviše konzumira. Publika klikće ono što je najvidljivije, najintenzivnije, najemotivnije. Svi učestvujemo u ovom lancu, svi ga podgrevamo.

Kao što reality programi opstaju jer imaju gledaoce, tako i uznemirujući snimci postaju redovan sadržaj zato što na njih klikćemo. Kada platforma vidi da video nasilja ima milionske preglede, algoritam ga pogura još više. Mediji se utrkuju da objave prvi – ne da bi informisali, već da bi kapitalizovali šok.

Postavlja se pitanje: gde je granica između informisanja i eksploatacije bola? Da li zaista moramo videti trenutak kada neko gubi život da bismo razumeli ozbiljnost situacije? Da li možemo verovati medijima koji tragediju objavljuju bez konteksta, bez upozorenja, često i bez poštovanja prema žrtvi?

U mnogim zemljama etički kodeksi novinarstva propisuju da se nasilni sadržaji ne objavljuju bez opravdanog razloga i da se uvek mora voditi računa o dostojanstvu žrtava i njihovih porodica. Ipak, u praksi, klik je postao važniji od kodeksa.

Psiholozi kažu da nas ovakvi snimci privlače iz više razloga: osećaj kontrole („bar meni se to nije desilo“), identifikacija („to je moglo biti moje dete“), pa čak i podsvesna fascinacija smrću – ne kao želja, već kao suočavanje sa sopstvenom prolaznošću.

Takođe, u digitalnoj kulturi FOMO (fear of missing out), imamo osećaj da moramo da znamo sve, da ništa ne propustimo. „Jesam li video taj snimak?“ postaje društveni indikator. Ako nisi gledao – nisi učestvovao. Ako nisi šerovao – nisi ni reagovao.

Ne radi se o zabrani gledanja. Ne radi se ni o moralnom osuđivanju. Radi se o svesnosti. O pitanju koje svako treba sebi da postavi: zašto klikćem na ovo? šta time dobijam? kome to koristi?

Ako počnemo da biramo drugačije, možda će i mediji početi da objavljuju drugačije. Klik nije samo refleks. Klik je odluka. A svaka odluka nosi posledicu – u ovom slučaju, možda i dalju normalizaciju nasilja kao zabave.